Delo

232 Д Е Л 0 завршава се у агоннји: она је у часу кад самртник губи свест, кад живе речи око себе чује само као нејасно шушкање. Морис је са свим близу Француске, иде по оним рајнским равницама које су једно за другим држала два народа. Слика оне ноћи у Хајделбергу, са многобројним звездама на црном небу, морала је остати неизгладива у његовом памћењу; ноћ незаборавна, када је, по тајном реду ствари, решио своју судбину, не знајући то. Бејаше се искрцао око једног часа после поноћи, долазећи из Карлсруа. Ноћ је била у исто време и звездана и мрачна, још млака, и поред позног годишњег доба. Благост ваздуха, мирисна околина са лиснатим дрвећем које је украшавало парк са вилама, дадоше му једино осећање које му је још добро чинило, наду на осаму, на тишину, на мир. Носећи његов пртљаг, један послулштељ водио га је кроз мрачне шумарке, и заустави се пред једном елегантном и сенастом вилом. То је био хотел. Он је мирисао на цвеће, светлио је чистотом енглеском boarcling-a. Слушкињаје била услужна и љупка; она отвори путннку једну пространу угодну собу, коју одмах преплави светлост електричних сијалица. Док је Морнс развезивао свој пртљаг, слушкиња се вратн, носећи на сребрном служавнику два писма, са поштанским париским жигом. Једно je било од Јулије; он га прочита. Просте реченице, невешто написане, испуштале су тако проднрући мирис нраве љубави да га узрујаше. И, захвалан, он пољуби оно место на листу где је рука његове јадне пријатељице потписала: „Ју“. Друго писмо не прочнта одмах, јер је бпо у оном стању слабости кад се узмиче испред непредвпђенога. Сачека да легне на да га отвори: рукопис, за који пије зпао чији је, не бејаше му непозпат... Погледа брзо на потпис... Домје!... Писмо од лекара! Да ли је Сиржер умро? помисли... II он осетп хладноћу чак до сржи, помисливши да је стављен очп у очи са потребом да одржи своју реч... Али, одмах за тнм, ност-скриптум га разуверн: „Антоану је рђаво, може му бпти тако рђаво још за врло дуго...“ Тако узбуђеп да му ie дрхтање очних капака и трепавица сметало да види, морао се за треиутак оиружити иа постељи, пре по што опет добпје снагу да чнта. Писмо је гласнло: Драги Морисе, „Ви сигурио не зпате шта се догађа у Паризу, док се бавпте у Немачкој. Просто речено, Клара Ескје умире пред