Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 235 истом смислу, овде he сви страдати. Ради свих, треба прибегнути једном оштром решењу. Да, моја је дужност јасна. У толико горе ако је мучна; треба радити.“ Његов испитивалачки дух прибирао је све разлоге којн су у стању да га одлуче .да ради, да поред Јули.је, као и поред Ријеа, игра ону улогу провиђења, на коју наше склоности привољевају модерног лекара. Али с теоријам^ не задржава се једно срце, чак ни отврднуто у дужности... За све време док је своју пажњу указивао Антоану, Домје не могаше да савлада одиратност од тога да мучи племениту и нежну душу г-ђе Сиржер. „Хтео бих данас да извршим нешто, што је, у области морала, са свим слично ампутацији. Обичну ампутацију извршио бих без немира, без устезања, без гриже савести, а ето где се сад бојим да извршим другу, толико потребну.“ ■ Јулија уђе у собу: јадна Јулија са лицем пропалим и потавнелим одужасне муке, и у чијим се очима готово гасио благи плави -пламен! „Како је?“ запита. Домје слеже раменима. „Крај се лагано примиче. Цео један део леве руке узет је. Изненађује ме ово неправилно кретање овог прилива и одлива неосетљивости. Чудновата болест! Неко време он остаде поред узглавља Антоановог. Гледао је Јулију кришом: хтео би да са њом буде благ, готово умиљат, као са болесником кога треба оперисати. Он заиита: — Хоћемо ли да обиђемо нашу малу болесницу ? — Драге воље. Ове посете, од разговора који је имала с Ескјеом, биле су свакодневно мучење за Јулију. Свака лекарева реч, сваки Кларин одговор, падали су на њено јадно срце као капље запаљене смоле. Међу тим она ie хтела да јој се не пзмакне ништа од онога што се говорило код болеснице: чинилојој се да ако се нешто хтедне смишљати против њене љубави, та завера би се направила само ту. Нађоше Ескјеа поред постеље. Клара, непомична и сањива, имала је страховиту лепоту. Кожа јој је изгледала без дебљпне, истањена до тананости лпста од слонове кости. Црна коса окружавала је то ванчовечанско бледило, као некп жалосни венац. Руке мајушне, руке светитељке на византинској икони, 16*