Delo

236 Д Е Л 0 задрхтавале су с времена на време, а такође п трепавице, зимљива рамена, на лаки шум корака по застирци. Ескје ју је посматрао; његов висок стас је оборен у ниској фотељи, лактовп одупрти о колена, брада у шакама. Од кад се Кларина болест ненадно погоршала, те она није впше напуштала постељу, и од кад ноћи њене провођене у бунилу задаваху страх од запаљења мождане опне, њега нису више могли одвојити од ове собе и од ове постеље. Он једва да подиже поглед кад Домје уђе, праћен Јулијом. Лекар приђе, испитиваше за извесно време заспалу болесницу чији је сан постајао нервозан и немиран. Приближи уво њеним полуотвореним устима. — Но? запита Ескје бојажљиво. Домје даде знак да није наступило ништа ненормално. У том тренутку Клара отвори очи, и видевшн се тако окруженом, слаб прилив крви разли јој се по образима, као да су све те очи унрављене на њу хтеле баш сад да сазнају тајну њених снова. — Како је, драго моје дете? запита лекар. Она провдапта неколико речи од којих се могла разуметн само ова: — Слаба!... Домје отвори мало кошуљу на бледом грлу, тако утањеном да је изгледало као у детета. И деликатност тога врата по изгледу веома слабог подсећала је на банално упоређење: један цвет повијен на својој стабљичици сувише слабој да га може држати. Очи Јулијине ирелазиле су са самртничког липа Клариног на уилашено Ескјеово лице, за тим на безизразпо лице лекарево. Осећала је да су јој сви били непријатељп, удружени против ње. Није више чак ни покушавала да себе убеди да ова болсст није њено дело; то је она знала; због тога јој се срце раздирало. Али бежала је, као у највншу тврђаву, ка својој љубави, увек живој и кренкој. Домје се исправи, памести на јастуке главу младе девојке. — Све је врло добро, рече опим безбојнпм гласом којп ие допушта да се ни у колико ие нровиди његова права мисао, који није могао нп усиокојптп ии узнемнрити... Треба оставпти нашу малу болесницу, да се добро одмори, и пажљиво јој иадзиравати сан. До виђења сутра, драго дете, додаде хватајућп