Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 237 крајеве прстију младе девојке... Сутра, или можда вечерас, јер имам једног болесника у улици Ампер, ту близу; навратићу око пет часова. II упути се вратима: Јулија и Ескје га отпратише до степеница, просећи за једну утешну реч. Не затварајући врата са свим, тако да Клара чује, Домје рече: — ...Са свим је добро. Још неколико дана неге, ако се боље одржи, биће са свим добро. — Дакле добро је! прихвати отац. — Да, добро је. Вратите се код ње, не треба је остављати. Кад је опет био сам с Јулијом, Домје рече: — Можете ли ми поклонити један часак, драга госпођо? Ове тако просте речи узнемирише је. Предосећање јој откри нешто што јој прети. Домје продужи: — Не можете? — Изволте, промуца, сиђимо доле. Она пође пред њнм до салона, тако смућена да је одмах морала сестп. Прибра снагу да каже: — Ваиста је Клари боље... зар не? — Хоћете ли истину да чујете? — Да... свакако ! — Добро, данас више нема сумње. Ако ништа не дође да нрекрати ово правилно губљење снаге, она је осуђена... Прети јој опасност.од нагомилавања крви у глави, ма под којом формом... А то је смрт. — Смрт!... — Да! — Али то је ужасно! промуца Јулија... То није могућно, у Кларино доба! Слушајте, докторе, не умпре се без узрока, у двадесет годипа; не умире се тек онако. Њој Париз не чпни добро. Треба је одвести на Југ, у Хијер, или у Алжир. — Путовање? Она не би отишла на крај. Кажем вам да њен живот, у овом тренутку, зависи од најмањег случаја. Ви бисте међу тим требали да ме добро разумете... Седе поред ње, са свим близу, и гледајући је у очи продужп: — Ви бисте требали да ме разумете, ви нарочпто. Јесте ли ви сами у нормалном стању здравља? Зар и вама немир пе подрпва тело? Само ви сте снажни, изузетно... и за тим