Delo

238 Д Е Л 0 ви имате наду. Док ова јадна мала види да је осуђена да никад не добије оно што жели. Јулија спусти главу. — Да, настави Домје, ви знате истину, али нећете да је видите, јер се бојите онога што ће вам рећи ваша савест. Без ваше воље, нити вашом кривицом, то вам признајем, стекло се да је живот једног невиног створења у вашим рукама. Ако се Клара не уда за Мориса Артоа, ако нема бар наде да ће се за њ удати једнога дана, она ће умрети Ствар је проста. Док је говорио, Јулија је осећала како је води корак по корак до ивице једне провале; требало ie да зажмури и да пусти да је води, да се стропошта, или је требало, последњим грчевитим напором, да се истргне из руку које су је вукле и да побегне далеко од наводника... Мисли без броја, тако брзе да се чинило као да претичу време, тискале сујој се у глави... Она осмотри једну за другом сва крајне мере које би је могле сачувати од те ужасне нотребе да изговори једну од овпх реченица: „Хоћу да Клара умре“, или пак: „Одричем се Мориса.“ Помисли да бежи, одмах, да трчи на станпцу, да одлети драгану. Ах! знала је она то добро! тако су је мучили зато што је сама била; што се она осећала немоћном. на измаку снаге, то је с тога што Морис није био ту да је подржава. 1Шо само није ту, и она би нашла заштите у његову наручју, где се ничег не би бојала, ни свог рођеног срца, ни својег мнлосрђа! — Ви ми не одговарате, благо нримети Домје. Она одговори, оборених очију,са последњимнапором отпора. — Шта хоћете да одговорим?.. не разумем. — Ах! молим вас, одговори лекар, и звук његова гласа мењао се, постојао је тврд, не играјмо се речима. Време нам не донушта, уверавам вас... Будимо искрени једно нрема другом. Хтео би да знам да ли хоћете да снасете Клару... Да, разумем вашу примедбу: „Ја се бавим стварима које ми нико ипје новерно; немам нрава...“ Ннје тако, није, ја имам нрава. Лекар сам: новерпли су ми старање о животу овог детета, дужност ми је да покушам сва средства да га спасем. — Мене упропашћујући, нрошапта Јулија горко. Кад говорите као лекар, зар не бн требало да вам је мој жнвот исто тако драгоцен као н неког другог? А ви, додаде сва у плачу, ви знате да ћу умрети, ја, ако њега изгубнм. (Наставпће се)