Delo

•258 Д Е Л 0 Сем плодности у раду Матавуљевом огледа се његова ве* лика начитаност и јака интелигенција, која је увек доприносила да његов дух остане оригиналан и слободан. Кроз све Матавуљеве приповетке, нарочито из далматинског живота, налазимо оригиналности и тако тачног и верног описивања да се можемо уживети у описане предмете тако као да их гледамо. Симо Матавуљ је међу књижевницима српским с правом заузпмао једно од врло виднпх места. Можда је, до сада, он био једпни литерарно образован писац. Код њега је дар био скопчан са образовањем, тако су се допуњавали и успеха је увек било. Поред Бакоње Фра-Брна што му је међу најлепшим стварима, одлична му је ствар Десет година у Мавританији, што је после дугог прекида наново почело излазитп у „Делу.“ На жалост смрт га је спречила и можда се овде може употребити стара фраза пропраћена стереотипним уздахом: „Ко зна шта би још све он добро написао?...“ Али желећи да свом старцу Миловану ода заслужну хвалу, смрт га је задесила. И док је Приморска земља покрила творца српске сеоске приповетке, дотле слободна српска земља крије у дубпни својој остатке „славнога песника Далмације.“ st.