Delo

ДЕСЕТ ГОДННА У МАВРИТАНИЈИ 27 — А је ли, ти, Коколо, шта оно тн мало пре имаде да замерпш мојој песми? — Ко?... ја? пита запрепашћени Киклић, (кога господар зваше: Коколо), којисе више него ико од свих достојанственика бо.јао господара (или се градио, да га се боји). — Ма, ти, потврдп мог’л. Мало пре, кад ја изидох, и кад оно момче поче да чпта, ти нешто замери! Коколо побледивши збиљски, устаде и стави руку на груди, хотећи, ваљада, да се куне, али га збунпше узвпци: „Јеси!... Како да ниси!... Кажи господару у очи, што имаш да кажеш!..“ То су викали министри Шкајо, Мијауш, Зујо и Пај-Лија, прихвативши господареву шалу. Несрећни председник суда, у сред пригушеног смеха, рашири руке, али у тај мах уђе у дворницу Јозој Сион. Ја, веома зачуђен, запитах Плосила: — Како? Зар се може доћи и незван п у ово доба на дворско посело? Могу само министри и Јозој. Њему је дата од лани та повластица. Јозој приступи мог’л, којп га и не погледа, на седе на диван до Плосила. Мог’л викну: — Ојвоју Киро Љаме, иди спавај! Киро зовну прстом свога спна Фифила, да му нешто шане. Боже мој, каква разлика беше између старога горскога лава и његова сина, Фифила Кировића! Овај је био ситан, велики кицош и гладун, прави фићфирић, а учио је правне науке у Белистану... Стари се опрости и отиде. Онда мог'л викну ратном ојвоју: — Иди и ти, мој Алија, иди! За Алијом отнде још око петнаест старијих људи. Натан, све једнако стојећи раширених руку, поче нешто муцати, алн га мог’л прекиде: — Де, остави спрдње, молим те!... Јеси ли донео колпко пара? Колико наполеона имаш прп себп? — Пааа... имам неколико, господару, вели старн. — Добро, иди седи! И мрдну главом пут стола, застрта зеленим застором. Коколо седе, а њему се нридружише Шкајо, Мијауш и Зујо. Ојвој Вишни опрости се и отиде. Прпон Жолиби излете кроз вра-