Delo

346 Д Е Л 0 — Да ли је ту господин исповедник? — Мислим да јесте, госпођо... Али... али не знам да Л1г прима. Није се усуђивала да препречи пут, као што је имала наредбу да то чини непознатима: неодређено сећање ју је у недоумицу доводило, подсећало ју је на црте госпођине. — Ах! сестро Цито, одговори г-ђа Сиржер, опат Пге примиће ме, немојте се узнемиравати. — Добро, госпођо, рече сестра насмешивши се. Кад госпођа познаје господина исиоведника... Мислим да је господин исповедник сад у манастиру. II она сама отвори г-ђи Сиржер врата која су водила у манастир. Заиста, идући лаганим и великим корацима, под аркадама, опат Нге читао је свој молитвеник. Управо је завијао за угао, приближавао се: Јулија се нађе пред њим. Подигнув очи, он познаде своју стару молитељку: — Ах! драга госпођо! Она покуша да се насмеје, промуца неколико поздравних речи: а он, преко наочара, испитивао ју је погледом, и, упознат с душама и лицима жена, гледао је, кроз очи још влажне и утучене, у опустошено срце остављене... Видео ју је са свим збуњену, немоћну да говори ту, на отвореном месту, под коснм погледима калуђеричиним. — Мало је хладно у овом манастиру, рече он, осем ако се не иде брзо... Ја тако радим, читајући молитвеник; то мп је хигијенско вежбање, сваког јутра... Али вас не бих хтео прпсиљавати на то. II ако хоћете, да идемо у моју канцеларију? Она пристаде главом... Исповедник пође пред њом ка степеницама у дну. У том тренутку њој је било јасно да је тај корак који сад чинн последњи корак који ће је раставити од свега тто је волела... Прелазила је границу; носле неће бити у њеној моћи да се натраг врати. И она зажеле да бежи, да измакне исповеднику. Представише јој се све врсте нланова накоје пије ни мислила: да оде Морису, да га нригрлп, да га чува. Знала је моћ свог ирисуства па његове несигурно срце. Бежати... к њему отићи

Ах! ташти планови! У нстом тренутку кад су јој онн падали на намет, она се нењала степеннцама за исиоведником. Дођоше већ на врх; врата од исповрд-