Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 347 нпкове млаке и мирисне собе отворише се и затворише; седела је на великој наслоњачи крај стола, као пре три године. — Како је код куће, драга госпођо?.. Г. Сиржеру је добро? Никакав наговештај још не беше учињен о дугом времену за које су њихови односи били прекинути. Исповедника нису зачуђавале та одсуства од религиозног живота до дана кад слом љубави баца јадне заљубљене жене, са свим утучене и задихане, пред ноге Утешитеља. — Добро је мом мужу, расејано одговори г-ђа Сиржер. А одмах за тим, сетивши се оног самртника, когајеоставила на Ваграмском авнију: — Хоћу да кажем да нема болова. Али његова је болест неизлечива, ви знате... — А наша мила Клара Ескје? Она је свакако с вама, зар не? — II она је нешто мало болесна... Но то није ништа... Нисмо узнемирени. Настаде за чзсак ћутање. Јулија, избегавајући поглед исповедников, нетремице је гледала часовник: мала метална шеталица клатила се у сатном оквиру. Опат запита нижпм гласом: — А ви, дете моје, како сте ви? Она не одговори. Талас бола попе јој се до очију, које се напунише сузама. Она их је поступно брисала, али друге су текле, без престанка, као из неисцрпног извора. Исповедник јој приђе: — Но, будите храбри. Имате много бола, видим. Али, имајте вере у Бога. Ако се искрено обраћате Богу, будите уверенн да ће вам он дати утехе и мира, II он понови ону реченицу, коју Јулија од речи до речи беше чула при својој другој посетп: — Хоћете ли да вас саслушам у светој исповедаоници. Сад она одговори. — Да... оче. Опет устаде, пође к алковну. Рашири завесе. Поред узаног гвозденог кревета, била је исповедаоница: једно седиште н један столић са мољење, раздвојени једном махагонском даском с решетком. Наместише се обоје. Он рече: — Слушам вас. Она изговори обредне речп исповестн, заостале у њеном