Delo

348 Д Е Л 0 памћењу, ма да су толики дани прошли а она их није изговарала. — Па, кћери, поче опет, пошто је она ћутала, устежући се, не знајући како да отпочне своју исповест... много има како вас нисам овде видео... Јесте ли се бар причешћивали? — Нисам, оче. — Ах! Није вам допуштала савест, без сумње?... Нисте налазили да се стање вашег срца... навике вашег живота слажу с редовним причешћивињем?... да... то је. Сећам се последње посете коју сте ми учинили. Били сте узнемирени тада, алн пуни добре воље. — Ох! да! прошапта Јулија. — Па ипак сте носрнули? продужи исповедник, који није више питао, који се ограничавао да подстиче прећутну исповест кратким ћутањем после овпх реченица. Ви сте, ма да удата, попустили једној грешној љубави... са човеком много млађим од вас?... Она је ћутала. Њезина љубав јој се сад представи, под исповедниковим речима, у свом грешном впду, и она се чудила како је живела мирно, срећна, — ах! више но целог свог осталог чедног живота! — заједно с грехом... У овој религиозној средини која ју је окружавала, пред исповедником, почињала је због тога само религиозно да иати; она је хтела да буде опрата од тога, а никад ослобођена. Опат запита: — Ви сте се предали оном младићу, мало после ваше посете код мене? — Да, оче. После мање од три месеца. — И ви сте му се предавали... у самој кући свог мужа? — Први пут само... За тим... он је узео стан, и ту смо се виђали. — II ту, кад год је од вас захтевао да грешите, ви сте пристајали?... — Ох! оче! нрекиде га она... заиста, не верујем да ви тачно појимате како сам га волела. Стално сам мислила на њ; све ми је било досадно кад није био поред мене, и чим је био уза ме, пије ми требало пнкакво увесељавање да бих била cpehna. Јест, нисам могла никад да га одбијем. Али чнни ми се парочито зато да би оп бно срећан због тога што сам ја