Delo

ЈЕСЕН ЈЕДНЕ ЖЕНЕ 349 срећна!... Да, то је узрок. Живела сам за њега: и била сам толико рацосна мислећи да је он мноме срећан! — Јадно моје дете! прихвати опат, впдећи да код ње нестаје грпже савести зато што се разнежила успоменама... били сте веома грешни... Наступи ћутање које је реметило само грцање Јулијино. — И изненадно пробуђење чедности одлучило вас је да ме походите, да потражите склоништа код Бога против тог греха?... или су то догађаји?... — Оче, догаћаји су. Он ме не воли више. Тада, после те речи, све уставе њена бола попустише на једаниут... Зајеца, изгубивши чак и стидљивост од свога бола, говорећи само, кроз сузе: „Он ме не воли више. Не воли ме више!...“ — Устаните, дете моје, рече јој опат... И одите, седите овде. Сувише сте смућени да останете на коленима. Он извади из фијоке на свом столу флашицу етра, свагда при руци за несвестице, п даде је Јулији. Она удахну дубоко. Кад се мало умирила, настави, сама, те није било потребно питати је. Исприча историју свог пада, време љубави без деобе, за тим повратак Кларин, потресе који су претходили коначном растајању, пут у Немачку, катастрофу... Опат Иге слушао је не прекидајући је. Кад заврши, он запита: — А сад, јесте ли се са свпм одрекли греха? — Ох! да, са свнм! Ништа ме не би могло на њ навратпти, ништа, ништа... — Међутим, та љубав је била јака у вама. Ње је временом нестало из вашег срца? — Не. Ја непрестано волим Мориса. Ако ми то треба одузети, нека ме добри Бог поштеди!... мени не може, неће никад бити опроштено. Само... кад вам отварам своју савест, чини ми се да нема више греха у мисли коју нмам о Морису. То је нешто врло јако, али повређено, како да вам кажем? жалосно, као кад се воли неко који је мртав. Не, ја не могу грешити волећи га тако. Опат размисли неко време. — Савест вам може битп мирна, дете моје, рече. Живите у мнру с њом. Добри Бог ће вам опростити, пошто вас је ставио у искушење... Саслушајте ме.