Delo

ЗбО Д Е Л 0 Оним необичним гласом који је чинио да нерви његових исповеднпца дрхте као кристал, он настави: — Висте дошли, кћери моја, са свим утучена и ојађена, пред ноге свог исповедника. Бог вас је казнио у самом вашем греху, треба да му будете захвални. Прешли сте преко граница људске љубави: могли сте тако вечно остати, и тај срам би вас обузимао као губа, до смрти, и с оне стране гроба. Ви патите, зар не? али у исто време данас осећате нешто боље но јуче, нисте више оно грешно и одвратно створење: љубавница. Да, љубавница; ова реч вас дира зато што је пзговарам овде, у овој светој кући, пред овим крстом; међу тим јуче нисте били нешто друго. Обожавајте руку која вам силом одузима то својство. Дабогме, није вам забрањено да још волите човека ког сте волели; али видите како се та љубав уздиже кад искључује предају вашег тела. Сетите се шта сам вам овде говорио пре три године. „У љубави има нешто рђаво“. Од тога што је рђаво, ви сте осетили горчину, зар не? Дакле, уклоните ли из љубави тај грешни тамни елеменат, остаје велика врлина, милосрђе. Хајде дете моје, будите храбрн! Ви ћете се повратити у друштво поштених жена и хришћанки. Очитајте молитву покајања; хоћу да се помолим за опроштај ваших грехова. На колена, кћери, доле чело, а душу отворите Богу. И немојте плакати. Шта! зар морално оздрављујете и плачете? Кад беху изговорене и последње речи опроштајне молитве, н кад исповедник рече Јулији обредне речи: „Мир с вама!“ обоје устадоше у исто време. Осећали су потребу да се раставе а да не додаду ни речи, и то одмах. Стегоше једно другом руку. С Богом, госпођо. Ви ћете ме походити, зар не? Не заборавите на пут до ове куће. — С Богом, оче. (НаставпИе се)