Delo

352 Д Е Л 0 Стева Тодоровић је ученик бечке и 'минхенске школе. Школовање његово пада у занимљиво доба, када је, половином XIX века, западно сликарство прелазило од класицизма романтици. Прва фаза — фаза класицизма — коју је у Немачкој засновао Карстенс, а чији представници међу француским сликарима беху Давид и Ингре — имала је и за првих година Тодоровићева учења неколико знаменитих присталица међу немачким сликарима, као што је Ђенели (t 1868), који је тада у Минхену радио. Мирни, јасни и узвишени облици, у којима је обликована чедна античка лепота, бпли су тада поглавити циљ уметности. Пошто очувани остатци класичне старине беху претежно пластичне п архитектоне природе, то сликари нису ни могли добити никаквога подстрека од стране ббја, но су се, занемарујући боје, трудили да репродукују форму у њеној класичној чистоћи и лепоти. Отуда је у тој фази сликарству била боја споредно, а пласичност главно. Тај је однос, у главном, остао и за време друге фазе сликарства, за време фазе романтичности. јер док је у француском сликарству колорит одмах стекао велику важност, дотле је у немачком цртежна, пластична страна била још дуго господарећа. Напредак је ипак био знатан, већ и с тога што се увидело да је антички круг идеја узан и да за трајан процват сликарске вештине није довољно само класично схватање форме. Сликарству је недостајало народне хране, а ова се могла добавити једино из средине народнога живота, његове историјске прошлости и религије. Под утпцајем истовремене романтичарске поезпје, која прошлост увек гледа у ружичастијој светлости, почеше и сликари узимати предмете из народне прошлости (Лесинг, Вилхелм Каулбах, Рал и др.), релпгије (Овербек, Фајт, Штајнле и др.), народнога живота (Валдмилер и др.), итд. На тај је начин ушло у сликарство више радње, која, при свем том што је по некад срачуната на театралне ефекте, ипак донекле надокнађује ону педосташицу ббја, својствену готово свима тпм сликарима немачкнм. Тој уметннчкој генерацији, коју у Немачкој предводн енергични и мисаонн Корнелијус (t 1867), прнпада и Стева Тодоровић. Ово се мора нмати на уму, кад је о њему реч, јер уметник мора бити оцењиван с гледишта доба, у ком се школовао, и правца којимје од младости унућен. Свако време има своје уметничке ндеале, своју компознцију, своје поступање с бојама, једап сопствен стил, којн уметнпку прође у крв и ностапе његовпм другим ја.