Delo

354 Д Е Л 0 данаесторо учесника. Иза младога, голобрадог Саве, одевеног у мрко плаву ризу и оиасаног обичним, црним кајишом, стоји један млад инок, кога један просед властелин, ставивши му своју десницу на лево раме, коре што је завео краљевска сина. Десно клечи пред Савом други монах, скрстивши руке на прса; а и други је изасланик пао већ на колена и побожно прима пострижену косу. Један ђакон, у белој одећи и с плавим петраиљем, целива скуте Савине, док се опет трећи улак још једнако трудп да обрлати Саву, подносећи му повељу очеву и показујући доле на отворен ковчег, из којег слуга извлачи краљевски плашт. Улак овај — то је сам сликар; он има доламу и ћурдију, самур-калпак на глави и плаве чакшире, с кратким, жутим чизмама. Спреда, испред црквених степена, и поклекнувши на једно колено, подноси мач један млади паж, а по степенима леже растурени остали знаци владалачког достојанства. Кроз портал се види у дубину цркве, из које, одмереним корацима, приступају слуге божјега олтара, у свечаним стихарпма и фелонима: да прихвате новога брата, који је презрео круну и краљевске дворе!... Лево од ове групе, и подаље, падају прво у очи два калуђера. Онај с панакамилавком пзгледа забринут због одговорности, коју зар као игуман манастирски узима на себе према краљевској породнцн, допуштајући да јој мезпмац буде за њу па свагда изгубљен; онај се други нашти да га разувери н успокоји, и као да чујете како му шапуће: што сад Немањин мезимац чини — уродиће плодом благословенпм! Одмах се види да су ова два лепа српска калуђерска типа снимљена непосредно с природе, и бдају Тодоровића као ваљаног портретисту. Не мање пријатно утиче на гледаоца и старац, дуге седе браде, иза манастирског ђачета, које клечп и, придржавајући рукама чирак са запаљеном воштаницом, следује речима старчевпм; гледа онога, на којег му се ваља увек угледати — св. Саву. На десном крају слике, у дну, диже се пирг Хиландара, с уласком у двориште, и један део зиднога платна које опасује манастир. Ту се, на отвореном пољу и под ведрнм, плавим. небом, на коме почивају два три бела облачка, зауставила пратња Немањипих изасланика: копљаници и оклопници на коњима... Овим смо изложили садржину слике. Сад би нам остало да кажемо још коју реч у допуну сликарскога начина и иравца Тодоровићевог. Пре свега, кад се говори о историјским табло-