Delo

АНА КАРЕЊИНА 87 љењу, и мало ограничена Доли,1 сеђаше непомично с писамцетом у руци, и гледаше га, пуна ужаса, очајања и љутине. — Шта је ово? Шта је ово? ииташе она, показујући пиеамце. Сад кад се сећао тога, Степану Аркадијевичу, као што то често бива, није било толико криво што се то десило, колико му је било криво, што је онако одговорио жени на то питање. С њиме се у тај мах деспло оно што се обпчно дешава с људима кад их изненадно ухвате да раде нешто врло ружно. Он није умео да се спреми с каквим лицем да нзађе пред жену кад се открије та његова кривица. Место да се нађе увређен, да пориче, да се правда, да моли за онроштење, да-остане чак и равнодушан — све би то било боље од оног што је он урадио — место свега тога, на лицу му и нехотице („то су рефлекси мозга,“ помисли Степан Аркадијевич којн је волео физиологију), сасвим нехотице запгра обичан, доброћудан, па зато и глун осмејак. Тај глупи осмејак он никако није могао себи да опрости. Кад виде тај осмејак, Доли задрхта, као од физичког бола, па, као жена ватрена, каза му много опорих речи и изјури из собе. Од тада није хтела впше ни да га види. „Свему је томе крнв онај глупи осмејак,“ мишљаше Степан Аркадијевич. „Али, шта да се ради? шта да се ради?“ очајно говораше он у себи и не могаше наћи одговора. IIII Степан Аркандијевич био је ирема самом себи поштен и отворен човек. Оп нпје могао сам себе варати ни уверавати, како се каје што је то урадпо. Он се није могао кајати, што он, човек од 34 године, леп и при том склон да се зачас у женско загледа, није сад био заљубљен у своју жену, која је била мати седморо деце (од којих петоро беху живи) и која је само годину дана млађа од њега. Њему је само бнло криво што није умео да све то боље сакрије. Алп он је осећао сву тежину свог положаја и жалио је жену, децу и себе. Можда би оп умео и боље све то сакрити од ње, да је знао колико ће то њој тешко пасти. Он никад није о том дубље размишљао, алн му се некако чпннло да жепа одавио назире да јој он није веран и да гледа на то кроз прсте. Њему се чак чинило да 1 Овако су, од мила, звалп жепу Облопсног. Дарју Алексаидровну.