Delo

88 Д Е Л 0 јој ocehaj иравичноств налаже да му гледа кроз прсте, јер је ето истрошена, збабала се, ннје впше леиа, ничим се не истнче п једино јој је то што је добра мати. Међутим, ето шта је изашло! „Ах, то је страшно, то је страшно!“ понављаше Степан Аркадијевич п не могаше ништа да смисли. „И како је до сада бпло све лепо, како смо ми лепо живели! Она је била задовољпа, налазила је срећу у децп; ја јој нисам ни у чем сметао, остављао сам јој да послује око деце н око домазлука, како је хтела. Истина, није лепо што је она била гувернанта у нашој ку-ћи. Није лепо! Има нечег трнвпјалног, ординарног у том кад се домаћпн удвара гувернанти. Јест, али што је то бпла гувернанта! (Ту се он сети црних, ђаволастих очију госпођице Ромланове, и њезпна осмејка). Али, док је она била код нас у кућп, ја нисам с њом ништа имао. И најгоре је то, што је она већ... II све то, као за пакост, требало је да се деси! Ох, ох, ох! Али шта да се радц, шта да се ради?“ Одговора не беше осим оног општег одговора којп даје живот на сва најзамршенија питања, из којих нема изласка. Тај је одговор: треба се изгубитп у бригама свакидашњег жпвота, па ће се све заборавити. Да у спавању заборави на ову своју муку, на то данас впше није било ни мислити, бар док опет не настане ноћ; према томе, ннје се могао занети п наћи заборава нн крај оне песме коју су у сну певале оне боце што беху налик на жене; остало је дакле да се преда обичнпм брпгама и потребама живота, па ће се то некако удесити. „Видећемо доцније“, рече у себи Степан Аркадијевич, уста и обуче сури халат, постављен нлавом свилом, стеже око себе гајтан с кићанкама и, новукавши доста ваздуха у свој грудпи кош, срчаним кораком, којнм је обично корачао, приђе прозору, нодпже завесу и јако зазвони. Чим звопце одјекну, уђе стари пријатељ куће Облонских, ћприца Матија, са хаљннама, обућом н с неком депешом у руцп. Одмах за Матијом уђе и берберпн са својим нрибором. — Има лп што из канцеларије? упнта Стенан Аркадпјевпч, узевши денешу и седајућп пред огледало. — Има ua столу у трпезарпји, одговори Матија, погледа га упитннм н болећивим ногледом н, поћутавшн мало, додаде с лукавнм осмејком: — Фпјакерист је опет слао човека. Степан Аркадијевич ништа пе рече н, не окрећући се, по-