Delo

10 Д Е Л 0 сању казне, ако се мисли са успехом, да отпочне борба против злочинстава. За успех у овој борби постоје два сигурна пута: 1° да држава поправи друштвене прилике, у колико су оне узрок чињењу кривичних дела, и 2° да преступника искључи из друштва, сасвим или привремено, и на тај начин обезбеди друштво од његових поновних преступа. Овде се одмах сретамо са смртном казном у систему казна и питањем, да ли она одговара захтевимз добре казне. У науци казненога права формулисани су захтеви добре казне у две групе, с обзиром на природу казне и на циљеве које она има да постигне. С обзиром на природу казне, т. ј. на правичност казне, излази: да она не сме дејствовати неморално; мора бити осетно зло за кривца; по могућству подједнако дејствоватп на све кривце; мора бити поступна, према кривици већа или мања; мора бити процењива и дељива; ограничити се по могућству на самог кривца и бити опозивна. С обзлром на циљеве т. ј. корисност њену, она мора зајемчити извесно задовољење повређеном праву, заплашити кривце и друге, поправити кривца. Ако изближе оценимо ове захтеве с погледом на смртну казну, видећемо, да она њима не одговара. Пре свега је у много случајева утврђено, да она дејствује неморално, без обзира на то, што је сама њена правна природа неморална, и ако смо већ напред утврдили, да јој се правичност не може правно оспорити. Смртна је казна дивљачка. Ово нарочито важи за ранија времена, када се смртна казна безмерно примењивала. Треба се сетити само доба, када је у Немачкој кажњено смрћу преко 100.000 људи, или у Енглеској под владом Хенриха VII преко 72.000, или под царицом Јелисаветом преко 89.000 људи, или на доба Фараона Амазиса, који је наређивао, да свакн грађанин покаже извор својих доходака за живот, — па ако није био у стању то учинити кажњаван је смрћу, да не идемо у римску и грчку историју, или чак кад се сетимо на доба пре 1902. год. код нас, када је она примењивана и код разбојништва и опасних крађа. После тога она је недељива; она је једноставна казна, чијим се извршењем истовремено савршено уништава она могућпост жељене поправке кривца. Ову поправку треба тако схватитп, да се за дуже време крпвац иоказује као морално иоправ-