Delo

324 Д Е Л 0 да ћемо прво наићи на те колибе које еу једног амишног и лажљивог сељака Милана из Црешњева. Казао ми је да му не верујем много, а уз то да причувам кесу ако је имам. Видећи нас близу, Милан се досети да ћемо њему, и одмах нам веома љубазно изађе у сусрет, поздрављајући се и ређајући гохмилу благослова и жеља. Кад стигосмо до колибе, истрчаше два његова детета и обесише ми се о скутове, као старом знанцу, вичући: „Чичо, чичо, ће ни даваш пари за локумче?“ Рекох им у шали, да ћу им дати батине, што их нагна да још више наваљују. Кад добише по пет металика, они ме оставише трчећи весело матери. Мој курир беше дотле изазвао Милана на страну и тамо му озбиљно објашњавао и наређивао како да са мном поступа. Видео сам да је то имало утицаја, јер ми се Милан приближи са другојачијим изразом. Једино се нпје могао помирити с тим и било му је непрестано чудновато, што сам ја носио одело поцепаније и издрланије од његовог.

Вече се већ спустило, кад смо ја и он улазили у Црешњево. Прво што ми у очи паде била је мала црквица са гробљем поред ње, а одмах више ње ниска, окречена кућица покривена ћерамидом — сеоски хан. Прошавши поред цркве заустависмо се пред ханом, где се поздравих са сељацима. Онп и не обратише пажњу на мене, рачунајући да сам сељак, а ја како сам био уморан користих се тиме, те окренух са Миланом кроз село на ниже, кући његовој. Сретасмо уз пут сељаке и сељанке што се враћаху из поља са рада. Сви су ме радознало посматрали дочекујући ме љупким лицем. Пред Милановом кућом, искупила се читава гомила деце и жена, као да их је ко известио да ће добити госта те вечери. Склонише ми се бојажљиво с пута, начинивши место да ирођем, па одмах затим уђоше сви за мном прилазећи и здравећи се. Мало па почеше пристизати и сељаци, жељни да чују што ново из Скопља и Србије, јер ја бејах први гост њихов те године. Као и сви нланинци, усамљени у својим горама и одвојени бреговима, жудели су за новостима из света и радознало разбирали о свему. Та радозналост горштачка била је појачана код овихјош и тиме што су они тако жудно упирали очи у Србију, очеку-