Delo

334 Д Е Л 0 маси, вреди највише, — следствено више него и воља државних органа“. У овоме је сва суштина питања, т.ј. да ли народни суверенитет има у себи правне елементе или је он основан само на сили (политички елеменат). Ми држимо да има те елементе. Да видимо најпре може ли народ бити субјекат врховне (суверене) власти. Ми смо сагласни с г. Јовановићем, да, кад је реч о народу као субјекту суверене власти, онда се не може он делити на део „суверени“ и део „несуверени“. Ову погрешку чини и Дајси у своме познатоме делу: „Основи д ржавнога права Енглеск е“, кад каже: према духу савременога обичајнога права у Енглеској „прави се суверен рачуна већина бирача, или, да се послужимо другим и ако нетачним изразом — „нација““. Једно од двога: или је субјекат суверене власти целокупан народ или он никако то нпје. Нико, разуме се, неће тврдити, да држава није правна личност. Шта је правна личност? То је субјекат права, као што је субјекат права оделити човек („физичко лице“). Ово је правна дефиниција, али ван правнпх односа људи „правне личности“, као бића, као воље, — нема; оно је дакле фикција, измишљотина у корист људске заједнице. Алп, пошто правнп односи постоје само између људи, то субјекти права правне личности морају бити људи. Због тога нема и не може бпти „правне личности“, чија права не би притежавали људи. Сваколика права државе као правне личности, разуме се, припадају целокупној државној заједници, односно целокупном народу. Због тога, кад је реч о државним правима и о државиним интересима као правне личностп, иод тим се разумеју права н интереси свију физичких лица, која улазе у ову најшпру правну личност, у државну заједницу. Због тога нити постоји потреба нити пак могућност оделити државу од „поданичке масе“, како се нетачно изражава г. Јовановпћ. Могу се само оделити интереси свакога лица на посе од општих интереса свију, које притежава државна заједница помоћу правне фикције — правне личности. Пошто је власт у законском смнслу право, то, дакле, субјекат власти није нико други него народ. Али „поданичка маса“ нема јединство воље, вели г. Јовановић, признајући народу јединство иптереса. Међутим интерес покреће вољу, и јединство иптереса уједињава воље оделитих људи. На компромису интереса оделитих људи са интересима свију оснива се државна заједница, ua томе истоме компромису — јединство