Delo

УСТАВНИ ВЛАДАЛАЦ 387 Србија, Бугарска, Норвешка). Исто тако било би погрешпо мислити, да би био „унижен“ врховни иоглавар ако бн био потчпњеи свима одредбама закопа, као што су потчињени остали органи државпе власти. Не, овнм је иризната немогућност нотпуне законске нормировке државнога живота и државних пнтереса у сувременим државама. У привплегији неодговорностн лежи принцпп широке д и скреци о н ар не власти, често пута тако неопходне у животу народа. У вези са народном потребом нерегулисане, дискрецнонарне власти стоје и остале владаочеве привилегије и његова широка права власти. Жалити, на пример, што је наш Устав сувише стеснно вољу владаочеву, значи не појимати зпачај уставних одредаба о правима његовим. Владалац је, ио нашем Уставу, не само неирпкосновени ноглавар државни, него још потврђује и проглашује законе; он поставља све чиновнике; он ја заповеднпк све земаљске силе; он оглашује рат и закључује уговоре мира, савеза и „друге“ (?); он има право амнестије и помиловања; он пма право да распусти Народну Скупштину. Све су ово дубокн извори за његову дискреционарну власт. Не нарушавајући ни једну норму позитивних закона, он може чинити све што хоће, осим што не може давати законе земљи, отуђивати државну територију и дати дозволу туђинскоЈ војсци да кроз Србију прође. Он може кад хоће и за шта хоће (рецимо за црне очи какве лепојке) увући земљу и народ у опаснп рат; он може помиловати све зликовце опасне по живот и пмање народа; он може издајнике отаџбнне ослободити суђења; он може сменити све чиновнике у земљи и на њихова места назначити друге; он може распустити Народну Скупштину (рецпмо у нади да ће преко нових чиновника на изборима протурити иослушне кандидате, преко којих ће узети у своје руке п законодавну власт) и т. д. За све овакве радње једна је једина законска гаранција нремапотпис министара, другнм речима солидарност с његовом вољом осморице грађана. Пстина наш Устав зна и за моралну санкцију и владалац се заклиње, да ће у свима својим „тежњама и делима“ имати пред очима добро народно, али субјективно разумевање добра и зла народнога није нн морална гаранција за добро народно, јер, рецимо, владалац може нсповедати начела Ниче-а. Највиша сметња за све такве иослове било би буџетско право Народне Скупштине, али, опет не нарушав а ј у ћ и н и ј е д н у о д р е д б у з а к о н а, он би могао рецпмо, Дело, књ. 48. 22