Delo

УСТЛВНМ ВЛАДАЛАЦ 330 с народни.м нредставинштвом, довеле тако pehn крал.а у нарламенат. Неке од њих ушле су и у наш Устав, као: министарска одговорност пред Народном Скупштином, нраво анкете, питања н интерпелација, а друге, као последица ових, имају силу обичајнога права, неписанога закона. Тако да и наш краљ треба да буде „Краљ у Парламеиту“, пли иначе парламентарни краљ. Присталице непарламентарнога режима код нас могу против овога наводптп практичне политичке разлоге. Један такав аргуменат, по нашем схватању најважнији, могао би бити тај, да су владаоцу Србије, која није друго до крајичак ослобођенога народа, потребне одрешене руке, као што су, рецимо, потребне бпле одрешене руке Вилхелму Великом и Бизмарку за уједнњење велике пемачке нације. Међутим широке нрерогативе крунине, којих смо се горе дотаклн, за велика национална дела довољне су. II не само што су довољне, него још знатно олакшавају носиоц.у круне могућност озбиљнога рада, рада систематскога, упорнога. Од наших социјалиста до наших реакционара закључно нико пе одриче патриотизам, оличени у идеалу народнога јединства. У пормалним приликама у земљи, ми не сумњамо да владалац може нз средине ма које било политнчке груие увек наћи осморнцу људи, осам минпстара, који су вољни да служе ннтересима земље, а ови осам мпннстара, осам иартијских првака увек могу, прихватпвши програм владаоца, пдеје његове унети у скупштинску већину, тако да владалац „у парламенту“ не само не буде „лутак“, него да буде душа у њему, творачка сила у свима иравцима државпога живота. Зло, које пазнру наши копсервативцн у „суженим“ нравима владаоца и у старању наших демократа да одомаће парламентаризам, има свој други корен, једнако опасан по народ и земљу као н тежња реакционара. Ми вндимо корен овога зла у нашем полнтичком снецпменту — у мешавини демократских прпнципа Устава с бирократском адмннистративном застарелом организацијом. Ова збрка бирократизма и демократизма допрпноси то, да се политички принципи у чиновничке класе лако иретварају у друге лнчне користи од управљања земљом, а ово пак води солидарности личних интереса целокунних opraua државне администрацпје с личпим интереснма народних п о с л а н и к а и министара, који нису увек нндентични с интересима народа. Ово води веома опаспом путу реализи22 *