Delo

ИЗ ИСТОРШЕ УСТАВНОГ ПОКРЕТЛ У ТУРСКОЈ 371 омете устав, да изазове сукоб пре стварпог успеха уставпости, али пе н носле, после једном утврђене и осигуране уставпости. Јасна је дакле нераздвојна тесна веза између овнх момената спољне политнке и уставног покрета, да изгледа као нотпуно сигурно да је једно узрок а друго последица. А као год што је спољна политика изазвала тај уставни покрет, тако је сиољна политика учиннла те га је и нестало. Од Устава се очекивало да he се унутарње прилике средити, царство консолпдовати, незадовољство смирити и да he се, што је најглавније ЕвроЧш одрећи сваког права мешати се у унутрашње послове Турске, да he, једном речи, оставити њој судбину хришћана. Али се, као што смо видели, на Порти грдно нреварили — конференција је и даље радила, Еврона је п даље сагласна била у најважнијим тачкама, те је тако, на крају крајева, дошао лондонски протокол и проглас рата од Русије. Устав није ноказао ту чудотворну моћ како се на Босфору очекивало. И онда је разуме се платио сав трошак сам творац Устава, Митад-паша. Он је сада као изгнаннк лутао по Европи чекајући час да се може слободно вратити кући. Самом султану је била пепријатна ствар да се један његов велики везир, који га је п понео на престо, потуца по туђинп. Пзгнани велпки везир могао му је, стога, битн и опасан стварајућп у европском јавном мњењу рђаво расположење према њему. Султан је сада, крајем 1877. год., допустио био Митад-паши да се вратн у своју отаџбину. Митад-паша, разуме се, нпје могао помишљати па Цариград већ изабра себи за становање острво Крит, куда му нређе и фамилија из Цариграда. Дотле се, докле је провео неко време на Криту, у Цариграду опет одобровољнли према Мптад-паши и изгледало је као да ће он изгубљено поверење ноново стећи. Митад-наша би постављен за гуверпера Сирије. Али је све ово, пажња према Митад-паши, ноклањање поверења, било привидно. Неповерење, носејано између Митад-паше и султана, нпје се могло внше изгладити. Те тако је п ово гувернерство у Сирији, одакле је премештен за гувернера у Смирну, било забашурнвање правог циља дворске полнтнке, која се пошто по то хтела отрести Мптад-паше. Противу њега се непрестано интригирало, а није било тешко успети, јер је он своја демократска уверења најочигледније документовао својим Уставом, од чега су страховали камарила и Двор. Од једном се 24*