Delo

376 Д Е Л 0 нити свега што би могло изазвати несрећу. И зажелела сам да што пре имам и ја детенце, да га изјутра водим у варошки врт. Џемс је јуче долазио кући такође да доручкује; то јест ванредно, јер је ово први дан нашег заједничког живота. Потом се вратпо у канцеларију. У вече је дошао кући у пет. Вечерали смо и изашли у шетњу. У седам смо опет били код куће, а у девет у постељи, као честит и паметан свет. Тетка ми је дала Бетину — знаш, ону собарицу. Она је научила помало и кувати. Ја и Џемс смо задовољни. А за мене је врло велика олакшица што у самом почетку свога новог рада као домаћица не морам гледати нова лица око себе. Бетина ми помаже и саветује ме. То би одиста била велика неприлика, кад бих морала још да мнслим и о пијаци! Уопште, још једном да ти кажем: задовољна сам. Само, — чудновато! — чини ми се да сам друга. Ко зна: далијеово заглушеност? Ново стање? Нова кућа? Нови живот који почињем? Не знам. Али чини ми се да сам друга. На пример: прочитала сам овог часа листиће мога писма, и не могу да познам себе. Све до јуче чинило ми се, да бих се била заклела да ће моје прво писмо, које ћу ти упутити као удата, бити сасвим друкчије. Веселије, нежнпје, умиљатије, са више појединости. Још и сад, видиш, покушавам да будем Аделина која пише Бијанки, п не полази ми за руком. Мој стари стил се исцрпео, може бити у јучерашњој депеши. То је била последња посланица Аделине Оливијери. Од данас ти пише Аделина Буртон. Шта је? Шта је било? Не знам. Па ипак сам весела Па ипак сам задовољна. Ко зна? Грлим те... Аделина. Бијанка прекиде опет — на овом месту — читање. Остала је с писмом у руци, замишљена, гледајући укочено, не видећи пут који је пролазила. Није внше мислила о својим ненриликама. Мислила је о Аделини. Све што је читала дотле и што јој се чинило готово ново — пзгубљено као што је било у лавпринтима памћења — доводила је она поново у везу с оним што јој је Аделина писала доцније, и што јој, пошто је било свежије и важније, бејаше