Delo

382 Д Е Л 0 Не чиним ништа рђаво, је ли? Чак и мој муж, уосталом, признаје да је то потпуно право, да се мало проведем и да не лежем кад кокошке иду на седала. Напротив, он ме тера да изиђем. Онје, мора се признати, несебичан и није љубоморан. А како сам ја, за оно неколико часова што их проведем крај њега, према њему нежна, умиљата, пажљива, он је потпуно задовољан са мном, и сваки дан ме све већма воли. Допуштајући ми да се номало проводим, у добити је и он. Јер, право да ти кажем, у последње време монотонија, претерано миран живот беху ме почели стварати зловољном, гневном, пркосном, готово увек намрштеном. А он, заљубљен (на свој начин, али заљубљен), почео се био бринути и једити. Међутим, од пре петнаест дана ствари су се измениле. Увече одем тамо амо: видим мало света; проћаскам, покаткад се проведем, и вратим се кући весела, узрујана... Пробудим га, причам му шта сам радила, кога сам видела, шта сам чула... II он, после тога, поново заспи као мало дете. Тако смо задовољни обоје! У Клелијиној кући је свако вече врло симпатично друштво. Од госпођа, само она и ја кад одем. Мушкараца мало, али ваљаних. Нема жутокљуних младића, удварача од заната, одвратних беспосличара: нема оних људи којима је једино знање умети везати машну као принц од Уелса. Клелија је постала одиста отмена дама и врло је образована. (Ко би рекао? У зоводу је била туњава!). 'Окружила се са неколико веома симпатичнпх пријатеља. Сенатор Дуранти, доктор Малусарди, маестро Колорно и Ђовенцани свако су вече код ње. Као што видиш пема ништа што би могло човека компромитовати. Најнеодољивији био би Ђовенцани, романсјер, џентлмен и фини човек од кога сам ти послала лани један роман који сп свакако прочитала. Али и њему је четрдесет година и не воли да се удвара. Ћаска се о уметности, књижевности, а понеки пут и о политпци, али без педантерије. Претреса се која пова књига или каква нова комедија; прича се ма и о дневним скандалима; попије се која шоља чаја, и поноћ увек дође врло брзо. Понеки од тих мало компромитованнх каваљера отпратн ме до куће; а нонајчешће Ђовенцани, који станује у Манцонијевој улици те, према томе, иде мојим путем.