Delo

388 Д Е Л 0 чак усуђивао ни да те погледам. Али она друга постоји и има права. Жена је, мајка је: метнула је због мене на кодку свој живот, и своју част, и свој мир, и љубав и поштовање своје деце. Она је — данас — моја жена. Ти то знаш, јер то на несрећу знају сви. Она има сва права, а ја ни једно, чак ни право да тебе волим. Потом устаде и рече ми: — Иди. Нисам могла. Тада му се кунијах да сам готова покоритп се свакој његовој заповести, али само да не могу себе лишити његове љубави. Бејах му се очајнички обиснула око врата и говорила сам му: — Воли ме како можеш, како хоћеш, како то допусти она друга у свом незнању, поклони ми само онај део времена који могнеш. Нећу ти много изискивати, нећу тражити ништа, нећу чак бити ни љубоморна. Приволећу се на све, па чак и на помисао да си њен! Али волим те и не могу бити без тебе... Уторак. И данас сам провела три сахата с њим, у његовој кући, у његовој лепој озбиљној кући, која се чини храм уметности и отмености. Каква је силна наша љубав, како је слатка наша љубав, у којој је сензуалност само један уступак, који дух чнни материји. Ох! они лепи часови што смо их провели заједно у његовој књижници, ћаскајући у загрљају; прелиставајући часописе; дивећи се сликама; ћутећи: држећи се за руке, очију упртих у очи. Ах! они лепи часови ведре радости! Наша је љубав интелектуална. То је сливање душа... Петак. Нисмо љубоморни. Рекао ми је да воли ону другу. Да је мора волети, из поштовања према прошлости. Ја сам му рекла да волим свога мужа. Да га морам волети, јер ме је извукао из ништавила. II нисмо љубоморни на то вољење, које је тако пиштавно кад се сравни с нашом љубављу, које је вршење једне дужности, у коме вршењу можемо да се предамо својој љубави и да