Delo

П Л А В 0 Ј К А 387 Зато што хоћу. Ево ме! Али он узе поново говорити: — Зашто, Дели?... Волим вас... тако пскрепо, тако нежпо вас волим, да ме је страх од моје љубави, због неприлика које би вас могле снаћи. Љубав је често, врло често, сипопнм несреће. Бојим се да вам, и против своје воље, не напесем какву несрећу. Кад би се то збило мој би бол био такав, да i;a пе бн могла ублажити срећа којом би ме ви сад усрећили нитп успомена на њу. Седела сам према њему и он ми је тихо шапутао те речи, гледајући ме укочено. Ја се нисам усуђивала да га погледам. На столу до мене била је једиа књига: један роман. Узела сам је у руке и држала је, гледајући у име што беше наштампано на врху корица. То име — Еуђенио Ђовенцани — понављала сам у себи впше пута, као да га хоћу да научим на памет, као да га непрестаним читањем хоћу да присвојим. — Нисам јурио за вама, то знате; нисам био тако непажљив да вам се... удварам... — Знам — одговорих. — Да сте то чинили, не бих вас волела. — Дакле, кад у овој љубави није било греха, постарајмо се да остапе без греха. Зашто да рушнмо драж?... Волим вас, волим, много вас волим; али нећу да вас унесрећавам. — Шта мари? Не бојим се. Волим, први пут у свом животу; хоћу да волпм, хоћу да видим каква је љубав. Имам право. — Нећу да вас унесрећавам. — Нећете ме унесрећити. — Хоћу, бојим се, и против своје воље, и против ваше В0Љ6. Тада сам га погледала, сузних очију, и упитала га: — Због оне друге?... Еуђенио обори главу. — Волите ону другу!... — нромрмљах тужно. — Нрема мени осећате малу наклопост... каприс... II поштепи сте, па ми кажете. Он паде преда ме. — Не, кунем ти се. Не волим је више. Волим тебе, само тебе, кунем ти се, Дели, кунем ти се; и требало бп да ми верујеш, мени који нисам изискивао од тебе ништа, којн се нисам 25*