Delo

ГУСКЕ СТРАНКЕ У ДРЖАВНОЈ ДУМИ 395 амнеетији да би извукли корист од овога питања п да би увећали популарност странке у маси, искључујући друге. Ово „охоло иролетерско“ држање уступало је мало по мало место нредрасуди о егзистенцији Думе, коју је странка признала као апсолутно иотребну. Ово је било ноглавито дело резолуција иа конгрес.у рускпх социјал-демократа у Лондону, где су, и поред изненадне надмоћности „максималиста“, биле дефинитивно забрањене све врсте „експропријације“ и покушаји „оружане буне“. Ова паметна нагла промена мишљења у странци требала је иматп одјека на својој парламентарној фракцији. Она је тако исто морала разумети, да онде где су „експроиријацпје“ и „оружане буне“ забрањене, парламенат постаје на неки начпн једпни орган политичке еманципације од парода. Алн овакво ноимање, изгледа, да је дошло сувише доцкан; изнели су против фракције акат оптужбе за заверу, и после распуштања парламепта ухапшени су, за ово дело, и осуђенн на тешке радове најистакнутији чланови. Данас, у трећој Думи, фракција социјал-демократска, која броји само неколико чланова, одрекла се особенпх руских метода у парламентарној борби, присвајајућп социјалистпчку тактпку западних парламената. Али одсуство интелектуалне снаге н ио• лнтичког талента чипн, да је улога ове фракцнје апсолутно безначајна. Онште стање странкино у садашњем времену такође томе доприносн. Један компетентап журнал Наш Вјек, обележио је, пре неколико месеца, на овај начнн ситуацију социјал-демократске странке: „Свп извештаји локалних органпзацпја руске соцнјалне демократије, показују нам истн фепомен: феномеп кризе. Свуда нема активног политичког рада, свуда се опажа одлив паметних снага, нестајање професноналннх удружења која чпне моћну потпору за организације, нарочито смањивање броја члапова, слабљење веза међу организацијама нтд. Ако се томе дода малодушност духова у главним раднпчкпм клубовпма, чак равнодушност код активних чланова према ономе што се тиче будућностн организације, ми ћемо имати нотпуну слику крпзе“. Поменимо најзад непрекидне раздоре којп, насуирот свему ономе што би је требало ујединити, разоравају и десеткују социјал-демократе. „Максималисте“ износе, да су њнхови другови „помрачили осећање пролетаријата“; „минималисте“ тврде, да су максималнстн престали да буду марксистп п да бн пре требало да се зову