Delo

КРИТИКА II БИБЛИОГРАфПЈА 371 лине, даје им боју коју у суштини имају, али не улепшава их, не дотерује да би угодио оку и уху лажних моралиста. Та психолошка и философска страна његова талента, претежна у нрвој, пснољава сс и у овој другој књизи. Она се прелива као боје дугине из једне у другу које све скупа чине целину и дају примамљиву слику што годи свима чулима. Једна од најјачих песама, ове врсте, ко.ја he ући п у антологију српских књнжевника, јесте, без сумње: „На очевом гробу“ — Спавај у хладу нашпх брда, оче. Спавај у мирису перунике н пољског цвећа. У покоју нашег гробља спавај. Спавај уз плачну песму твога сина. Спавај, о спавај, добри оче мој! — Давно сп ме испратио на пут срећи, оче. Он је ишао иреко внсина части и злата, кроз низину срама и кала, широким хоризонтом сјаја и ниским тамницама беде. Ипак се свуда боре, свуда се чује вапај, свуда се осећа задах рана. Нигде среће нема, и живот је бунован, а празан сан, оче. — Спавај у својој срећи, оче. — Са далекаг пута вратило се твоје дете без пријатеља, без друга, без cpehe; вратило се да загрлн твој велики, твој топли гроб. Варали су ме н мучилп, оче, и ја сам ти дошао, да наслоњен на тебе, као у данима који су прошли, нсплачем се дуго п слободно. — Како је лепо у хладу наших брда, како је нун мирис перунике п пољског цвећа, како је спокојна твоја могила! Ах, срећан ли си, оче мој! — Спавај у хладу наших брда, оче. Спавај у мнрису перунике п иољског цвећа. У покоју нашег гробља спавај. Сиавај уз нлачну песму твога снна. Спавај, о спавај, срећнн оче мој! „Химна Једној Женп“ н „Finale", чудна мистична и јако карактерпстична ствар, израђена са пуно разумевања и много душе, долазе у ред бољих песама његовнх и испољавају развијен таленат. „Песуа о љубави“ то је болни крпк човека којн мисли дубоко, осећа и не да да га баце у кврге, те горко узвнкује: