Delo

За путем и за животом се крени, Биће ти дани мирнији и дужи. Ако ти судба бољу срећу пружи, Ти никад моје име не помени. Без њега све би још раније стекла, Никад се не би ни за што зарекла. И не понеси ниједан остатак Негдашње своје душе осећајне. Не тражи никад више снове сјајне, Ни први пољуб украђен и кратак. Без свега тога задовољство славно Тебе би младу загрлило давно. И не смеш никад пресићена бити, Ни одморена, ни имати жуди. Никад ти не сме задрхтати груди, Ти не смеш сузе у самоћи лити. Ако ти некад сан очи не сведе, Нек' те у прошлост немир не одведе. K’o што си била усред борбе стална, И подносила многа искушења, Нек’ ти се и сад природа не мења У пуној слави живота банална. Неокаљана ипак, док се крећеш, Ти моје име поменути нећеш. Ако ти душа пробуди се плаха, И обнови се слутња да те гони, —