Delo

18 Д Е Л 0 ходног сноразума сАустро-Угарском преговарати ни закључнвати полптпчке уговоре с другом којом државом, и да неће на својој територији допустити (n’ađmettra pas) какву страну оружану силу, ни редовну ни нередовну, па ни под именом добровољаца! Члан петн утврђује узајампо пријатељство и неутралност на случај рата с којом другом државом, а члан шести предвиђа војну конвенцију ако би била потребна војна кооперациј а. После тога долази члан седми, који је такође и важан и карактеристичан. Њиме се Аустро-Угарска обавезује: да се неће сама противити, и да ће и код других сила помагати Србију ако она, евентуално, дође у положај да добије каква територијална увеличања у правцу свој е јужне границе изван Новопазарског Санџака Конвенција је закључена на десет година с обвезом, да. се на шест месеци пре тога обе уговорне стране договоре о продужењу или изменама у њој. Због члана четвртог ишао је пок. Пироћанац под јесен у Беч, и ту покушао да измени или ублажи његове одредбе. То је било око половине октобра 1881. године по нашем календару. Пок. Пироћанац је успео да добије једну декларацију, коју су потписали он и В. Калај, као ондашњи заступник аустроугарскога министра спољннх послова, али она врло мало мења ствар. У тој декларацији се објашњава члан четврти, после прилично дугачкога претходнога уверавања да обе стране остају при утврђеној ногодбн, тако: дасе њименекрњи право Србпје закључивати уговоре с другим државама, па баш и политичке; он само ангажује Србију да ти преговори и уговори не могу бити противни духу и садржини тајног уговора од 16/28 јуна 1881 године! Пред абдикацију своју Краљ Милан је продужио конвенцију до 1. јануара 1895. године. Краљ Александар је уставно имао да буде пунолетан 24. августа 1894. године. Као што се види Краљ Милан је према томе и одредио нову важност конвенцији, продужујућп је. Продужење је извршено 28. јануара, односно 9. фебруара 1889. године, а 22. фебруара исте године, по нашем календару, Краљ Милан је абдицирао.