Delo

ТАЈНА КОНВЕНЦИЈА 17 бији нашла католичку Генералну Унију, којој је Бонту био на челу, и која је с бечком Лендербанком била у најтешњим везама, те је тако, по њеном наваљивању, у првим месецима 1881. године дошло до зајма за грађење и финансирање српске железнице, и до лутријскога зајма за иснлату унутрашњег државнога дуга који је од ратова био остао. Борба, која се у Народном Предстивништву развила на питању о уговору с Генералном Унијом, и која се носле пренела и у народ и захватила широке слојеве, таман је била згодан терен да се владалац Србије хвата у нове замке. Опозицијаје према уговору овом бнла тако јака да је морао бити употребљен и сав владаочев ауторитет, па и средства коруптивне природе, да му се победа у Народном Представништву обезбеди. Опозицији се, с аустро-угарске стране, и јавно и тајно, почне придавати антидинастичан карактер, а то је таман било оружје које је на Краља Милана увек дејствовало. Он је још од младости стекао био слабост да је свагда био јако подложан утицајима те врсте. Терен за конвенцију био је тако код Краља Милана, с аустро-угарске стране, потпуно припремљен ... Да видимо сад саму конвенцију. Први члан конвенције одређује да је конвенцији задатак да уведе и утврди између Аустро-Угарске и Србије савршено пријатељство! Други члан конвенције већ ближе казује природу тога „савршеног пријатељства“ и сам мотив конвенције. У њему се каже: „Србија неће трпети никакве смутње (menees) политичке, религиозне или друге које би, иолазећи одатле, биле управљене противу монархије аустро-угарске, у compris la Bosnie, Г Herzegovine et le sandjak Novibazar. Аустро-Угарска нрима исту такву обавезу на се према Србији и династији, коју ће помагати да се одржи и учврсти свим свој им утицај ем“. У трећем члану Аустро-Угарска прима унапред да призна од своје стране титулу Краља Кнезу Милану, кад он нађе за потребно да се за Краља прогласи, и обећава помоћ своју да то признаду и други кабинети. У члану четвртом Аустро-Угарска прима на себе да помаже Србију и њене интересе код других јевропских кабинета, а Србија за то прима на себе обавезу: да неће без претДело, књ. 50. 2