Delo

НАРОДНИ СУД (ЛЕГЕНДАРНА ПРИЧА 0 ЈАДНОЈ ДЕВОЈЦИ) То је давно било, према краткоћи људског века врло давно. У селу Растиштима у Тари планини, које је тада било много мање него што је сад малено, живело се у то време чистим природним животом, онако можда, како су живот проводпли још првобитни удружеии људи. Кућа од куће била је тада много впше удаљена него што је даљпна која сад раставља кућу од куће тога забаченог планинског села. Главни извор људског живота биојеу природи; главни основ јавног живота био је у кући и породици; друштвенн додир био је у обичајним општим и случајним лпчним састанцпма; власт и правосуђе беху оличени у суду добрих људи, у суду стараца, који се тада називао народним судом и састајао се обично једанпут, највише двапут годишње; морал друштва живео је у неокрњеним традицијама далеке прошлости. Растиштани су од вајкада добри људи. Све су то били божји људи и рајске душе, каквих више ретко где има. Ако је провала облака коме однела усев елде, о тој су кући до прве жетве водиле старање све остале куће у селу. Ако се медвед навадио на чију крупну стоку, цело село је заједнички улазило у опасну и очајну борбу против напасти, све до истраге њене. Ако су курјаци почели причпњавати коме штету у ситној стоци, село је заједнички нолазило у хајку на курјаке. Ако се стена опучила и чију кућу од брвана сравнила са земљом, село је имало душе да саосети ту невољу и даје олакша. Ако се вампир појавио и почео људе бацати у страх и трепет, село је заједнички устајало и протнв вамнира, све док глоговим коцем