Delo

НАРОДНИ СУД 25 није учинило крај његовом бесу. Ако је вештица отворила морију по селу, село је и ту вештицу трпало под камење, илије на боровом л.учу сажижало у најситнији прах и пепео, којије после са простодушним церемонијама бацан у воду. А за кривице појединаца народни суд је имао прву и последњу реч. Лицем на Ивандан једне године састао се беше народни суд на своме уобичајеном месту, у хладовитој сенци правих и витпх јела које су врховима својим у небо парале. Све су то старци у дубокој старости, у стајаћем руху н са врло озбиљним и свештеним изгледом. Дошли су да суде, али коме? Парничара нема. Зато ћуте и у стрпељивом очекивању слушају како планински поветарац звижди кроз игласто лишће горостасних и непроходних четннара. Одједном ту свечану тишину пресече појава једне девојке која је стасита као бор, здрава као бор и мрачна као бор. Своје русе косе она је посула пепелом; своје љупко девојачко лице она је нагрдила ноктима; своје живописно одело она је заменила траљама. Стала је пред старце, назвала им Бога, пришла сваком руци, и онда им је покајничким гласом рекла: — Добри старци, ја дођох к вама да ми судите, јер сам грешница... Погазила сам свој девојачки образ и нод појасом осећам оживели стпд једног греха без опроштаја... Старци се убезекнуше, згледаше се, па и њих од тога неки стид подузе. То је била Јагода, кћи некога Сретена Јововића, кога је прошле године бујица ухватила у врлетној клисури Дервенти, смрвила га о кршеве и снела га у валовиту Дрину, да му се у њој за навек сваки траг изгуби. II онда очајна девојка, оптужујући себе, ноче причати са таквом отвореношћу, како се само самртници на носледњем часу исповедају духовнику. — Видите ли ону Црну Чуку над Седаљком?... Ту сам се пролетос ирви пут са њим видела и упознала. Он је био у заседи на дивокозе, а ја сам била за козама. Ту ми је срце први нут у животу заиграло. Ту смо се замиловали, а после смо често пута одатле гледали како се уморно и зажарено сунце полако спушта за каменпту Јагоштицу... Од тада њему