Delo

ЕКОНОМСКО СТАЊЕ СРБКЈЕ 333 је била за увоз у Србиј.у без конкуренције. Ниске тарифе и близина суседне монархије с погледом на квалитет робе аустроугарске нису давале другим држазама могућност солидне кон* куренције. Наш је извоз за више од 20 година био у великој стагнацији и остао на извозу најгрубљих сировина: воћа, стоке и жпта. Овом су припомогли још и други услови, који су загарантовави нарочитим конвенцијама, закљученим године 1881, које ћу мало доцппје напоменути. За време трајања ова два уговора Аустро-Угарска се постарала да буде госнодар наших тарифа железничких и да у место Србије говори на међународним конгреспма тарифским. Од 1881—1905 Аустро-Угарска примајући српски извоз, била је делимичкн потрошач тог извоза, а за већи део посредник за Европу, што је и главни разлог да европска тржишта за нашу робу нису ништа знали. Аустро-Угарска је била господар кредита за увоз н извоз српски, она је била посредник и повереник српских трговаца за извоз и увоз. Филијали бечких и пепосле тога искрснуће друго какво питање п т. д. Искуство које смо од Берлинског Конгреса стекли, довољно је, да нас уверп да апетпт суседне монархнје према Истоку расте, да њено прпјатељство мп Источанп, а нарочпто Србија не можемо задобити. Пре а после мора Србпја ући у полптику отпора^ одбране. Па ако то има бптп доцнпје пошто се бесплодно поднесу толике жртве; пошто пам руке нашим пристанком буду везане; пошто мп пзгубимо можда п право на потпору п благоволење других спла, које бп вољне биле брапитп нас, — онда је мудрпје да Обреновпћ IV још сада својим патрпотскпм гласом, повиче својим вернпм п послушним Србима: „Недајмо се, бранпмо се.“!!! Немамо се, Госполару, ни мало бојатп да бисмо у источном заплету билп оштећенп осуством аустријског пријатељства. Ако и нађе наш сусед пнтереса, да нам на којој тачкп укаже своју потпору, оп ће нам је скупо продатп... Нпшта нас мање не би чекало у таквим евептуалитетима но — „унија“ ђумручка, „унија“ војна п т. д. Ово су, Господару, мисли п разлози, којпма сам нашао задахнуте минпстре Вашега Височанства, кад сам, по налогу Вашем, пзнео пред њих ово пптање у јучерашњој седници. Ја сам се трудио да све ове погледе верно ресумпмпшем. Налазећп за излишно да пз њих пзводпм закључење, ја се огранпчавам, да их поднесем на највишу оцену п коначно решење Вашега Височанства. У Београду 9 октобра 1880 год. Вашем Височанству слуга нонизни Јов. Ристић с. р.