Delo

АНА КАРЕЊИНА 285 два дана несвесно покушао да ради, али сад се већ осетио немоћан да настави ову неравну борбу. Његово очајање појачаваше се још и свешћу да је био потпуно усамљен у своме јаду. Не само у Петрограду, него ннгде не беше таквог човека, коме би он могао исказати све што је осећао, који би га пожалио, не као вишег чиновника, не као члана друштва, већ као човека-паћеника. Алексије Александрович одрастао је као спроче. Било их је два брата. Оца нису ни запамтили, а мати им је умрла кадје Алексију Александровичу било десет година. Нмање им беше малено. Стриц Карењин, знатан чиновник и некада љубимац покојног императора, побринуо се о њиховом васпитању. Свршивши гимназију и универзитет са медаљама, Алексије Александрович, уз припомоћ стричеву, одмах ступи на угледан службени пуг, и од тога доба одаде се искључпво службеном частољубљу. Ни у гимназијн, ни на универзитету, ни после тога у служби Алексије Александрович ни с ким није ступао у пријатељске односе. Брат му беше по души најближи човек, али он је био у минстарству спољних послова, живеоје увек на страни, где је и умро ускоро по женидби Алексија Александровича. За време његовог гувернерства, тетка Анина, богата губерниска госпођа, упозна младог гувернера, ма да већ не младог по годинама, са својом братапицом и постав1р га у такав положај да је он морао или да се изјасни, или да иде из града. Алексије Александрович дуго се колебао. Толико исто разлога било је тада за овај корак, колико и против њега, и нпје било оног одлучног повода, који би га принудио да изневери своје правило: уздржавати се у сумњи; али тетка Анина даде му на знање преко познаника да је он већ комнромитовао девојку и да га част његова обвезује да* је запроси. Он је запроси и даде невести и жени сав онај осећај, за који би био сиособан. Та оданост, коју он осећаше према Ани, искључила је из његове душе и последње потребе срдачних односа према људима. II сад, од свих његових познаника ни један му не беше близак. Било је много онога што се зове веза, али пријатељскпх односа није било. Имао је Алексије Александрович много таквих људи, које је могао позвати на ручак, замолити за учешће у послу који га је занимао, замолити за нротекцију каквом молиоцу, људи, с којима је могао искрено и отворно претресати