Delo

286 Д Е Л 0 рад других лида и највише управе, али су односи према тима лицима били сведени у једну чврсто-одређену обичајем и навиком област, из које се није могло изаћи. Био је један универзитетски друг, с којим се он зблизпо доцније и с којим би могао да говори о личпом јаду, али тај друг је био надзорник далеког школског округа. Од лица, која су била у Петрограду, најближи и најмогућнији беху деловођа и доктор. Михаило Васиљевич Сљуђин, деловођа, био је прост, паметан, добар и моралан човек, и Алексије Александрович осећаше да он има личног расположења према њему; али њихов петогодишњи службени рад поставио је између њих преграду и онемогућио срдачна објашњења. Потписавши све хартије, Алексије Александрович дуго је ћутао, погледајућп у Михаила Васиљевича, и неколико се пута стараше али немогаше да отпочне разговор. Он беше већ припремио фразу: „јесте ли чули о мојој несрећи?“ Али је испало тако да је рекао као и обично: „Дакле, ви ћете то спремити“5 и с тим га је отпустио. Други човек био је доктор, који такође беше добро расположен према њему; али они су већ давно ћутљивим пристанком признали, да су обојица претрпани пословима и да им се треба журитп. 0 својим женским пријатељима и о најпречем од њих, грофици Лидији Ивановној, Алексије Александрович није ни мислио. Све женске, просто као женске, беху за њега страшне и одвратне. ххп Алексије Александрович заборавио је грофицу Лидију Ивановну, али она њега није заборавила. У овом најтежем тренутку усамљеног очајања она дође и без пријаве уђе у његов кабинет. Она га затече у оном истом положају, наслоњеног главом на обе руке. — J’ai force la consigne, — рече она, улазећи брзим корацима и тешко дишући од узбуђења и брзог кретања. — Све сам чула! Алексије Александровичу! Пријатељу мој! — настави она, стежући јако обема рукама његову руку и гледајући му у очи својнм лепим замишљеним очима. Алексије Александрович, мрштећи се, устаде и, ослободившп своју руку, примаче јој столицу.