Delo

АНА КАРЕЊИНА 287 — Је ли по вољи, грофице? Ја не примам зато што сам болестан, грофице, — рече он и усне му задрхташе. — Пријатељу мој! — понови грофица Лидија Ивановна, не сиуштајући с њега очију, и одједном се унутрашњи крајеви њених обрва подигоше, образујући троугаоник на челу, а њено ружно жуто лице постаде још ружније; али Алексије Александровпч осети да га она жали и да је готова да се занлаче. И њега обузе милина, дохвати њену пуначку меку руку и ноче је љубити. — Пријатељу мој! — рече она испрекиданим од узбуђења гласом. — Не треба се предавати тузи. Јади су ваши велики, али ви морате наћи утехе. — Ја сам разбијен, ја сам убијен, ја више нисам човек! — рече Алексије Александрович, пуштајући њену руку, али гледајући и даље у њене очи, пуне суза. — Мој положај је ужасан тиме, што не налазим ослонца нигде, па чак и у самом себи. — Ви ћете наћи ослонац, тражите га, али не у мени, ма да вас молим да верујете у моје нријатељство, — рече она са уздахом. — Наш ослонац јесте љубав, она љубав, коју нам је Он завештао. Бреме Његово лако је, — рече она с оним одушевљеним погледом, који је тако добро познавао Алексије Александрович. — Он ће вас подржати и помоћи ће вам. Без обзира на то, што у овим речима беше она нежна радост пред својим високим осећајима, и беше оно ново, одушевљено и од скора распрострањено у Петрограду мистичко расположење, које изгледаше Алексију Александровичу излишно, ипак му беше пријатно да то слуша сада. — Ја сам слаб. Уништен сам. Ништа нисам предвидео, и сад ништа не разумем. — Пријатељу мој, — понови Лидија Иванова. — Не, ја не жалим за оним, чега сад нема, то не! — настави Алексије Александрович. — Али ја не могу а да се не стидим пред људима због овог положаја, у коме се налазим. То је рђаво, али ]а не могу, не могу. — Нисте ви извршили онај високи поступак праштања, којим се сви ми одушевљавамо, него Он, станујући у вашем срцу, — рече грофица Лидија Ивановна, одушевљено подижући очи, — и зато се не можете стидети свога поступка.