Delo

АИА КАРЕЊИПА 293 XXIV Честитање се свршило. Сретајући се при одласку, људи су разговарали о последњим дневним новостима, одликовањима и премештајима знатних чиновника. — Да је некако Марију Борисовну — у војно министарство, а за начелника штаба кнегињу Ватковскују, — говорио је седи старчић у пзвезену златом мундиру, обраћајући се високој лепотици дворској дами, која га питаше о премештајима.^ — А мене за ађутанта, — одговори дворска дама, смешећи се. — За вас већ има ностављење. Ви ћете у духовно надлештво. А за помоћника добијате Карењина. — Добар дан, кнеже! — рече старчић, стежући руку познанику, који му нриђе. — Шта сте о Карењину говорпли? — рече кнез. — Он и Путјатов добили су Александра Невског. — Ја сам мислио да он већ има. — Не. Ногледајте само на њега, — рече старчић, показујућп извезеним шеширом на Карењина у дворском мундпру, са новом црвеном лентом преко рамена, који стајаше на вратима од сале са једним знатним чланом Државног Савета. — Срећан и задовољан као пара у кеси! — додаде он, заустављајући се да се рукује са лепнм и атлетски развијенпм коморником. — Не, остарио је, — рече коморник. — Од брига. Он сад само пројекте саставља. II неће оставити оног јадника, док му не изложи све тачку но тачку. — Како остарио? II fait des passions. Ја мислим да је грофица Лпдија Ивановна љубоморна на његову жену. — Што! 0 грофици Лидији Ивановној, молим, не говорите ништа рђаво. — Па зар је то рђаво што је заљубљена у Карењина. — Је л’ истина, да је Карењина овде? — То јест не овде, у двору, већ у Петрограду. Ја сам је јуче срео са Вронским, bras dessus, bras dessous, на Морској. — C’est un hornrne qui n’a pas... — поче коморнпк, али застаде, клањајући се и пропуштајући особу пз царске породице, која у то време пролажаше. Тако су без престанка говорили о Алексију Александровичу, осуђујући га и смејући му се, док је он, пресекавши пут ухва-