Delo

298 Д Е Л 0 — Но да ли је то љубав, пријатељу мој? Да ли је то искрено? Редимо, ви сте опростили, ви праштате... али имамо ли ми право да дејствујемо на душу овог ангела? Он је сматра као умрлу. Он се моли за њу и моли Бога да јој опрости грехове... И тако је боље. А шта he он овде мислити? — Ја нисам мислио о томе, — рече Алексије Александрович, очевидно саглашавајући се. Грофица Лидија Ивановна покри лице рукама и поћута. Она се молила. — Ако ме питате за савет, — рече она, помоливши се и отворивши лице, — ја вам не саветујем да то радите. Зар ја не видим, како се ви мучите, како је то отворило све ваше ране. Али рецимо, ви, као и увек, заборављате себе. Али чему све то може одвести? Новим патњама за вас и мукама за само дете. Акојеуњој још остало чега било човечанског, она сама не треба то да ради. Не, ја вам, без колебања, не саветујем, и ако ми допуштате, ја ћу јој написати. Алексије Александрович пристаде на то, и грофица Лидија Ивановна написа следеће писмо на француском: „Милостива Госпођо, „Успомена вашег сина о вама може довести до питања с његове стране, на која се не може одговорити, не утиснувши у душу детињу дух осуде према ономе што за њега мора бити светиња, и према томе молим вас да отказ вашег мужа појмите у духу хришћанске љубави. Молим се Вишњему за милосрђе према вама“ „ГроФица /1идија“. Писмо ово постигло је и онај прикривени циљ, који је грхзфица Лидија Ивановна крила и од саме себи. Оно је до дна душе увредило Ану. Вративши се од Лидије Пвановне кући, Алексије Александрович није могао тога дана да се преда својим обичним пословима, нити да нађе онај душевни мир религиозног и спасеног човека, који је осећао пређе. Успомена о жени, која је тако много била крива пред њим и пред којом је он био тако свет, како му справедљиво говораше грофица Лидија Ивановна, не би требало да га узбуњује; алп он не беше спокојан: он није могао да разуме књигу, коју је