Delo

АНА КАРЕЊИНА 297 Грофица Лидија Ивановна погледа у њега одушевљено, и сузе усхићења пред величином његове душе појавише јој се у очима. XXV Кад је Алексије Александрович ушао у мали спретан кабинет грофице Лидије Ивановне, окићен портретима и старинским мрамором, домаћице још не беше. Она се преоблачнла. Округао сто беше застрт чаршавом и на њему стајаше китајски прибор и сребрни шпиритусни чајник. Алексије Александрович расејано погледа безбројне иознате портрете, који украшаваху кабинет, и, севши за сто, отвори јеванђеље, које лежаше на њему. Шуштање свилене хаљине грофичине скрену му пажњу. — Б, сад ћемо спокојно сести, — рече грофица Лидија Ивановна, с узнемиреним осмејком журно пролазећи између стола и дивана, — и разговараћемо за време нашег чаја. После неколико припремних речи, грофица Лпдија Ивановна, тешко дишући и црвенећи, предаде Алексију Александровичу добивено писмо. Прочитавши нисмо, он за дуго ћуташе. — Ја не мислим, да бих пмао нраво да јој откажем, рече он бојажљиво, подигнувши очи. — Пријатељу мој! Ви ни у коме не вндите зло! — Напротив, ја видим да је све зло. Али да ли је то правично... На лицу његовом беше неодлучност и тражња савета, потпоре и руководства у непојмљивом за њега послу. — Не, — прекиде га грофица Лидија Ивановна, — Све пма своје границе. Ја разумем неморал, — рече она не баш сасвим искрено, јер она никад није могла да појми оно, што доводи женске до неморала, — али ја не разумем суровост, н према коме? према вама! Како може да се бави у оној вароши, где сте ви? Не, човек се учи док је жив. II ја се учим да појимам вашу висину и њену нискост. — А ко ће бацити камен? — рече Алексије Александрович, очевидно задовољан својом улогом. — Ја сам све опростио, и зато је не могу лишавати онога, што је за њу потреба љубави — љубави према спну... Дело, књ. 53. 20