Delo

АНА КАРЕЊИНА 303 диље да мати његова није умрла, и кадму отац и Лидија Ивановна објаснише да је она за њега умрла, јер је неваљала (у шта он никако није могао веровати зато, што ју је волео) он ј.у је исто тако тражио и очекивао. Данас је у Летњем Парку била једна дама у љубичастом валу, за којом је он са обамирањем у срцу мотрио све време, док се она по стази примицала њима. Та дама не дође до њих и негде се изгуби. Данас је Серјожа јаче него икад ocehao плиму љубави према њој, и сада, заневши се, очекујући оца, исекао је ножићем целу ивицу од стола, гледајући сјајним очима преда се и мислећи оњој. — Ево тате! — отрже га од мисли Василије Лукич. Серјожа скочи, приђе оцу и пољуби га у руку, погледа у њега пажљиво, тражећи знаке радости због добивеног Александра Невског. — Јеси ли добро шетао? — рече Алексије Александрович седајући у своју наслоњачу, примичући к себи књигу Старог Вавета и отварајући је. Без обзира на то, што је Алексије Александрович више пута говорио Серјожи, да сваки хришћанпн мора чврсто знати свештену историју, он је сам често загледао у Стари Завет, и Серјожа је то приметио. — Да, било је врло весело, тата, — рече Серјожа, седајући на ивицу столице и љуљајући се, што је било забрањено. Видео сам Надицу (Надица је била братаница Лидије Ивановне и код ње се васпитала). Она ми је рекла да су вам дали нову звезду. Је ли вам мило, тата? — Пре свега, не љуљај се, — рече Алексије Александрович. — А затим, човеку је мио рад а не награда. И ја бих желео да ти то разумеш. Ако се будеш трудио н учио зато да добијеш награду, онда ће тк се рад учинити тежак; али, ако се будеш трудио (говорио је Алексије Александрович, сећајући се, како се тешио јутрос свешћу о својој дужностн, кад је вршио досадан посао, који се састојао у потписивању сто осамнаест аката) из љубави према раду, ти ћеш у њему наћп своју награду. Очи Серјожине, које су блистале нежношћу и веселошћу, угасише се и поникоше под очевим погледом. То беше онај исти, одавно познати му тон, којим се отац увек обраћаше њему и коме је Серјожа већ умео да се прилагођава. Отац је увек говорио с њим — тако осећаше Серјожа — као да се обраћао некаквом уображеном дечку, једноме од оних, какви бивају