Delo

310 Д Е Л 0 право у кућу, где се могла срести с Алексијем Александровичем, — она осећаше да није имала право. Могли су да је не пусте и да је увреде. Писати и улазити у односе с мужем — беше јој тешко и помгслити: она је могла бити спокојна само онда, кад није мпслила о мужу. Видети сина за време шетње, сазнавши кад и камо одлази, то беше за њу мало: она се тако спремала за овај састанак, тако је много имала да му каже, тако јој се хтело да га грли и да га љуби. Стара дадиља Серјожина могла јој је помоћи и научити је. Али дадиље већ није било у кући Алексија Александровича. У том колебању и тражењу дадиље прошло је два дана. Сазнавши за блиске односе Алексија Александровича са грофицом Лидијом Ивановном, Ана се трећег дана одлучи да јој напише писмо, које ју је стало великог труда и у коме она намерно говораше да допуштење за састанак са сином мора зависити од великодушности мужа. Она је знала да јој муж, нродужавајући своју улогу великодушности, неће одрећи ако му само покажу њено писмо. Комисионер, који је носио писмо, донесе јој најсуровији и најмање очекиванп одговор, да одговора неће бити. Она се никад није осећала тако унижена, као оног тренутка, кад је позвавши комисионера, чула од њега подробно причање о томе, како је чекао и како су му затим рекли: одговора никаквог неће бити. Ана се осећала унижена и увређена, али је видела да је грофица Лидија Ивановна, са свога гледишта, била у праву. Њени јади беху у толико јачи, што су били усамљени. Она није могла и није хтела да их подели с Вронским. Она је знала да ће му питање о њеном састанку са сином, без обзира на то што је он био узрок њеној несрећи, изгледати као најнезначајнија ствар. Она је знала да он никад неће бити у стању да појми дубину њезине патње, она је знала да ће га омрзнути због његовог хладног тона, при помињању о томе. И она се највише на свету бојала тога, и зато )е крила од њега све што се тицало сина. Седећи код куће цео дан, она измишљаше срества за састанак са сином и заустави се на одлуцп да напише мужу. Она је већ састављала то писмо, кад јој донеше писмо од Лидије Ивановне. Ћутање грофичино умирило ју је и покорило, али њено писмо, све оно што је прочитала између редова, тако ју је раздражило, тако јој се гнусна учини ова пакост у сравњењу