Delo

312 Д Е Л 0 гоше се једна за другом у њеној души, и она за тренутак заборави, зашто је дошла овамо. — Је ли по вољи да очекнете? — рече Капитонич, скидајући с ње бунду. Скинувши бунду, Капитонич јој загледа у лице, познаде је и ћутке дубоко се поклони. — Изволте, ваше превасходство, — рече јој он. Она хтеде нешто да каже, али глас је издаде; она погледа у старца с молбом кривца, и брзим лаким корацима пође уз степенице. Сагнувши се сва унапред и закачињући каљачама за степени, Капитонич трчаше за њом, старајући се да је престигне. — Тамо је учитељ, можда је необучен. Ја ћу јавити. Ана је и даље ишла уз познате јој степенице, не разумевајући шта јој говори старац. — Овамо, налево изволте. Извините, што је нечисто, дувајући од умора рече вратар. — Допустите, чекнпте ваше превасходство, ја ћу да загледнем, — говораше он и, обишавши је, отвори висока врата и изгуби се иза њих. — Ана застаде, очекујући. — Тек што се пробудио, — рече вратар, излазећи опет на врата. И тога истог тренутка, кад вратар то говораше, Ана чу звуке детињског зевања. По самом гласу зевања она познаде сина и као живог виде га пред собом. — Остави ме, остави, иди ти! — проговори она и уђе на висока врата. Десно од врата стајаше кревет и на кревету сеђаше дечко у раскопчаној кошуљици и, нагнувши се телом, протежућп се, довршиваше зевање. Онога тренутка, кад се његове усне састављаху, оне се склопише у блажено-сањиви осмејак и са тим осмејком он се опет лагано и слатко свали назад — Серјожа! — прошапута она, нечујно прилазећи му. За време растанка с њим, а при оној плими љубави коју она осећаше за ово последње време, она га замишљаше као четворогодишњег дечка, каквог га је највише волела. Сад он није био чак ни онакав, каквог га је оставила; још даље је одмакао од четворогодишњег, још впше је израстао и омршао. Шта је ово! Како му је мршаво лице, како му је кратка коса! Како су дугачке руке! Како се променио, откако га је оставила! Али то је био он, са његовим обликом главе, његовим усннцама, његовим меким вратићем п широким раменима.