Delo

АНА КАРЕЊИНА 313 — Серјожа! — понови она над самим ухом детињим. Он се придиже опет на лакат, осврну се буновно главом на обе стране, као да нешто тражаше, и отвори очи. Тихо и упитно погледа неколико секунада у матер, која непомично стајаше пред њим, затим се одједном блажено осмехну и затворивши опет сањиве очи, свали се, али не натраг него на њене руке. — Серјожа! Дечко мој мили! — проговори она, гушећи се и грлећи рукама његово мекано и пуначко тело. — Мама! — проговори он, 'крећући се под њеним рукама да се разним местима тела дотакне до њених руку. Смешећи се сањиво, још једнако са затвореним очима, он се ухвати својим пуначким ручицама за њена рамена, навали се на њу, обливајући је оним мплим сањивим задахом и топлотом, који бпвају само у деце, и поче трљати лицем по њеном врату и раменима. — Ја сам знао, — рече он отварајући очп. — Данас је мој рођен-дан. Ја сам знао да ћеш доћи. Сад ћу ја да устанем. II, говорећи то, он опет задрема. Ана га жудно разгледаше; она је видела, како је порастао и променио се за ово време. Она је познавала и није познавала његове голе,.тако велике сад ноге, које се извукоше испод јоргана, распознавала је ове мршаве образе, ове ошишане кратке коврчице косе на затиоку, у којп га је она тако често љубила. Она је опппала све то, али није могла ништа говорити; сузе су је гушиле. — Што плачеш, мама? — рече он, потпуно разбудивши се. — Мама, што плачеш? — повика он плачним гласом. — Нећу више плакати... Плачем од радости. Тако те давно нисам видела. Нећу, нећу, — рече она, гутајући сузе и окрећући се. — Хајде, време је сад да се облачиш, — прибравши се додаде она, и, не пуштајућп његову руку, седе крај његовог кревета на столицу, на којој је било спремљено његово одело. — Како се облачиш без мене? Како... — хтеде она да отпочне с њим весео и прост разговор, али не могаше, и опет се окрете. — Не перем се хладном водом, тата ми не да. А јеси ли видела Васплија Лукича? Он ће доћи. А ти села на моје хаљине! Дело, књ. 53. 21