Delo

АНА КАРЕЊИНА 327 киту и са својом лепотом, — тај је уживао у мирноћи и лепоти ове женске, не подозревајући да се она осећала као човек, који је изложен јавној порузи. Знајући да се нешто догодгшо, али не знајући шта наиме, Вронски осећаше мучно узбуђење, и, надајући се да штогод сазна, пође у ложу братову. Изабравши нарочито пролаз у партеру спроћу ложе Анине, он се на изласку судари са својим бившим командантом пука, који разговараше са двојицом познаннка. Вронски чу, како беше изговорено име Карењиних и примети, како командант похита да гласно зовне Вронскога, •значајно погледавши у сабеседнике. — А, Вронски! Кад ћеш у пук? Ми те не можемо пустити без гозбе. Ти си наш коренити, — рече командант пука. — Нећу успети, врло ми је жао, други пут, — рече Вронски и потрча уз степенице у ложу братову. Стара грофица, мати Вронскога, са својим челичним минђушама, беше у ложи братовој. Варја са кнегињицом Сорокином срете га у ходнику бел-етажа. Испративши кнегињицу Сорокину до матере, Варја пружи руку деверу и одмах поче говорити с њим о ономе што га интересоваше. Она беше узбуђена тако, како је он ретко виђаше. — Ја налазим да је то ниско и гадно, п madame Картасова није имала никаква права. Madame Карењина... — отпоче она. — Шта је? Ја не знам. — Како, зар ниси чуо? — Ти знаш да ћу ја то последњи чути. — Има ли пакоснијег створа од ове Картасове? — Та шта је учинила? — Муж ми је причао... Увредила је Карењину. Њен муж почео је из своје ложе да говори с њом, а Картасова направи призор. Кажу да је гласно рекла нешто увредљиво и изашла. — Трофе, ваша maman зове вас, — рече кнегињица Сорокина, нромоливши се на врата од ложе. — А ја те једнако чекам, — рече му мати, осмејкујући се подругљиво. — Ти се сасвим не даш видети. Син спази да она није могла уздржати осмејак радости. — Добро вече, maman. Ја сам баш ишао к вама, — рече он хладно.