Delo

АНА КАРЕЊИНА 329 — Ја сам те молио, ја сам те преклињао да не идеш, ја сам знао, да he ти бпти непријатно... — Непријатно! — узвикну она, — ужасно! Ма колико да живим, нећу заборавпти. Она је рекла да је срамотно седети поред мене. — Речи једне глуне женске, — рече он — али нашто ризиковати, изазивати... — Ја мрзим твоју мирноћу. Ти ниси морао да ме доводиш довде. Кад би ме ти волео... — Ана! Нашто ту питање о мојој љубави... — Да, кад би ме ти волео, као ја, кад би се ти мучио, као ја... — рече она, погледајући у њега с изразом плашње. Беше му ie жао и ипак се једио на њу. Он је увераваше о својој љубави, јер је видео да је само то сад може умирити, и не прекореваше је речима, али је у души својој прекореваше. И ова уверавања о љубави, која му изгледаху тако банална да му беше зазорно и изговарати их, она упијаше у себе и помало се стишаваше. Сутрадан, потпуно измирени, они отпутоваше у село. С руског преводи М. Сретенови*. — КРАЈ ДРУГЕ КЊИГЕ Дело, књ. 53. 99