Delo

Ш Е Ш II Р 363 — И још питате!... Ви сте магарац, и зато што сте ви магарац, морам да будем и ја магарац! Погледам га: он још више зинуо од чуда. — Јесте ли жењени? — упитах га строго. — Нисам. — Е, онда, ништа... Све вамје на тај начин опроштено... Пардон! II изгубих се у гомили света. А код куће нова раздражења и нове непријатности: жена моја накиселила лице и изгледа као да јој цео свет дугује крви. Вечерамо и ћутимо. — Да нам није побегла служавка? — Није — одговори она хладно и мрзовољно. После опет ћутимо. — Ти си нешто нерасположена? — опет ћу ја. Она ми на то питање и не одговори. А сутрадан изјутра, кад смо пили кафу, она неочекивано поче говорити: — Јуче по подне била госпа Дара код мене. Ишла сам с њом код модискиње, да јој помогнем учинити избор новог шешира... Свет, свет, свет, — пун дућан!... Само се чудим: откуд томе свету толико?! Чудим се и госпа-Дари!... Педесет, осамдесет, сто, па, Бога ми, и двеста динара један шешир!... Лепо јесте, то признајем, али бестрага скупо... Она дала стопедесет, а није Бог зна шта. И то је било повуци-потегни: тражила јој стоосамдесет... Ја на то не рекох ништа. — Наравно — рече моја жена — има и нешто мало јефтинијих, али то није ништа; боље је ићи гологлава него са онаквим шеширом... Ја и на то не рекох ништа. II тим разговором уђох у серију савршено непријатних дана. А ономад славио мој венчани кум. Позвах жену да идемо на славу, а она бризну у плач. — Шта је сад?! — Ја сам најнесрећнија жена на свету —јеца она и груди јој се силно надимају. — Да идем на славу, али како! Зар као слушкиња?! Зар у лањском шеширу?! Зар да се свет згледа на мене као на какво чудо!... 24*