Delo

фрлнцуски ДУХ У КЊИЖЕВНОСТП 49 Спочетка се разне тежње француске Обнове не разазнају, све је измешано и нејасно. Хуманизам и Реформација, наука и песништво иду стопу у стопу једно с другим. У свему се огледају особине талијанског Ренесанса. Доцније, аналитичан француски дух показује све већу тежњу за издвајањем и разговетношћу. Прво се Реформација одваја од Ренесанса: Калвин се ставља испред Раблеа; затим, уметност се издваја од осталпх родова: Ронсар и његова школа негују чисто артистичко песништво. Филозофија узима практичан смер и бави се истражпвањем једнога идеалног начина живота; она ставља себи за задатак да створи, не, као у Италији, потпуног, него моралног човека, честитог човека. Уметност, пак, коју је француски дух могао створити, јесте једпа мала и гиздава уметност, згодна да краси салоне и занима двор, а не да од ње затрепери цело биће и да ствара нове светове идеја и осећања. Из одређености тежња, из подвојености доктрина, никле су разне противности и непријатељства. Све што је имало у себи живота, страсти и активности ступило је у борбу и давало маха својој набујалој снази. На страни од свих борби држао је се само Монтењ. Он је у тишини израђивао предмет будуће књпжевности: бављење моралним човеком. И док је он без мало не искључпвао Хришћанство, дотле су Шарон, Франсоа Салски и други, напротив, у вери тражили циљ и први услов рационализма. Тако се француски дух све разговетније пспољавао и припремао земљиште класичном духу XVII века. Требали су да дођу још: Малерб, који је извршио стапање класичне уметности са модерним схватањем и с духом расе, и Александар Арди, којн је израдио највиши род класичне француске књижевности, који је нрилагодио трагедију код својпх сународника и дао јој одмах психолошки правац. Као што се види Ренесанс у Француској није просто „препородио“ књижевност, већ је обновио оно што је у њој почело да слаби. Под његовим утицајем француски дух је био нробуђен. Пробудив се једном и поставши свестан самога себе, геније француски је дао у књижевности све што је најбоље и најоригиналније имао. И цео XVII и XVIII век нису ништа друго до једна пространа манифестација чистога француског духа, који је тада дошао до врхунца своје моћи и славе. Да бисмо схватили као што ваља ту апогеју француског духа, поДело, књ. 53. 4