Delo

48 Д Е Л 0 разум и природу људску; што се најзад, после толиких напора Хришћанства да стави човека ван природе и да га удаљи од ње, опет почело враћати природи. Последица тога била је љубав ка животу. Људи из тог времена волели су живот у свој обимности његовој, имали мало моралних обзира, били експанзивни и делали на свим областима људског духа. Уживали су у свему што је могао живот да да. Сматрали су живот као свечаност, као једно уметничко дело у коме је требало уживати исто тако као у књижевности и уметности. Идеал човека из талијанске Обнове био је човек — телесно добро развијен, здрав, леп и активан, са душом обогаћеном знањем и осетљивошћу, једном речи; потпун човек. Отуда реч хуманизам. Било је, као да је целим талијанским поднебљем лебдео артистички дах. Кнежеви су имали сјајне дворце, и око себе су скупљали научнике, песнике и уметнике, које су помагали и подстрекавали на рад. Талијански Ренесанс носио је аристократско обележје. Франсоа I са својим племством, ратујући по Италији, осетио је овај чаробнп дах, и кад се вратио, Обнова је са њим ушла у Француску. Око 1525 године француски дух је већ био прожет талијанском културом. Занимљиво је испитати какве је резултате она произвела на новом земљишту, и какав је правац Обнови дао француски дух. Француски геније очувао је и развио, чак, своју оригиналност; он је сваки елеменат талијанске Обнове подесио према својим тежњама и иотребама. Француски дух је увек показивао склоност према аристократизму и, нарочито још, према буржоазији; клерикално иверско осећање долази на друго место, — бар није тако јако као код Шпанаца на пример; симпатије према сељаку, према простом народу, оскудевале су скоро потпуно Французима — све до Револуције. Буржоаски дух је већ створио неколико крупних производа у Средњем Веку; сад он се комбинује с аристократским духом и даје Обновп нарочити вид. Поред отмене поезије Ронсарове и Ди Белеове, француска Обнова од ирвих дана показује практичан и познтиван смер, и сав остали умни рад своди на пстраживање научне и моралне истине. Исто тако верско осећање, пробуђено и ојачано Реформацијом, оставиће свог трага на књижевност XVI века. А изучавање класичне старине и дворски живот почеће Обнову, и даваће јој после непрестано општи тон. Све ће, најзад, бити прожимано уметничким смислом који је, казали смо, дошао из Италнје као један сасвим нов елеменат.