Delo

62 Д Е Л 0 — Сумња је својствена слабости човечијој, али ми се морамо молити да нас милосрдни Господ укрепи. Имате ли каквих особитих грехова? — додаде он без и најмањег размака, као да се стараше да не губи време. — Мој главни грех је сумња. Ја у све сумњам и већим делом налазим се у сумњи. — Сумња је својствена слабости човечанској, — понови свештеник оне исте речи. — У шта ви поглавито сумњате? — Ја у све сумњам. Ја сумњам нонекад чак и у биће Божје, — нехотице рече ЈБовин, ужаснувши се од непристојности онога што је говорио. Али на свештеника, како изгледаше, речи Љовинове не произведоше утисак. — Какве могу бити сумње у биће Божје? — са једва приметним осмејком рече он журно. Љовин ћуташе. — Какву сумњу ви можете имати у Творца, кад погледате на творевине Његове? — настави свештеник брзим, навикнутим изговором. — Ко је украсио светилима свод небесни? Ко је земљу обукао у њену лепоту? Како све то без Творца? — рече он, упитно погледавши у Љовина. Љовин је осећао да је непристојно било ступати у философске препирке са свештеником, и зато одговори само оно што се непосредно односило па питање. — Не знам, — рече он. — Не знате? Онда како можете сумњати да је Бог створио све? — са веселом двоумицом рече свештеник. — Ја ништа не разумем, — рече Љовин, црвенећи и осећајући да су његове речи глупе и да не могу а да не буду глупе у оваквом положају. — Молите се Богу. Чак и свети оци имали су сумње и молили су Бога да их утврди у вери. Ђаво има велнку моћ, али ми му се не смемо подаватн. Молите се Богу! Молите 'се Богу, — брзо понови он. Свештеник поћута неко време, као замисливши се. — Ви се, како сам чуо, спремате да ступите у брак са ћерком мога парохијанина и духовног сина, кнеза Шчербацког? — додаде он с осмејком. — Красна је то девојка! — Да, — црвенећи уместо свештеника, одговори Љовин. „Шта му треба да о томе пита на исповести?“ помисли он. II као одговор на његову мпсао свештеник му рече: